Rade Drainac – Biografija

Radojko Jovanović (umjetničko ime Rade Drainac; 4. ili 26. avgust 18991. maj 1943), srpski pjesnik, predstavnik kosmopolitske struje u srpskoj poeziji između Prvog i Drugog svjetskog rata.

Stvarao je u vidu modernističnih težnji (Apoliner, Sendrar). Drainac je rođen u selu Trbunju u Toplici, učio školu u Kruševcu i Francuskoj.

 

Klasične strofe

Bio bi mi potreban razmak od sto leta
Da saznam kakvim sam strahotama savremenik bio.
šta je propast Mikene pod kojom limun cveta,
Pad Troje i rušenje Pergama,
Iza čijih se zidina krvavi Danajac krio?
Ne prokunite me ako me vidite sama
Gde hodam daleko od ljudi
Drumovima uz koje glogovi procvetaše!
I neka vas ništa ne začudi
Vidite li me zagledanost u zvezdano nebo
S ove crne zemlje naše!

O bolje, bolje uopšte da se nisam rodio
Pre no što svetom minu zli vetrovi ljudske krvi!
Bio bih tako srećnik prvi
Koji se od svoje sudbine sakrio
U vatrenu volju bogova koji se javljaju samo
Kad žele do u beskraj da otkriju svoja čuda.
Ali ko zna od nas zašto se rađamo i kuda lutamo.
U najvećem bolu sveta, nemi kao Buda?

 

1922. godine pokrenuo je časopis Hipnos.

 

Pesnik, apaš i profet,
Don Kihot, poročni ljubavnik i
stihotvorac kakvog ova zemlja čula nije,
Karnevalski
princ, vagabunda oko čije glave petrolejska lampa sja:
Eto to sam ja!

Pijanac, kockar, ali i nežan brat,
Prijatelj što u srcu
čuva Orionska Sazvežđa,
Slabi igrač na konopcu morala, ali zato
izvrstan ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:
Eto
to sam ja!

Neprijatelj Akademija,Crkava i Muzeja,
Pobornik
trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i
bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!

Tigar
i ovca,
Žongler što nožem u srce gađa,
Rapsod kome domovina na
čelo nije udarila prosvetni žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog
prava,
Upamtite:
To sam ja!

 

Prvu knjigu pjesama pod nazivom `Afroditin vrt` štampao je 1921. godine u Prokuplju u samo tri primjerka.

 

Bandit il pesnik

Priznajem da sam idiot i genije bio
I da su mi dani prošli nakrivljeni kao toranj u Pizi.
Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.
Pa neka! 15.000.000 građana ove zemlje
Ako me ne upoznaju po poeziji upamtiće
Me po Skandalu.

I ni briga me nije
Što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć
Pesnik sa banditom

boj bije!

Od 1926. živio je u Parizu, gdje je svirao violinu kao pratnja uz nijeme filmove.

 


NAŠA LJUBAV

Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet… izvan te kobne žene

U mojoj duši nema mesta za drugu.
Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,

Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.
Ne znam više da li je to ljubav,

Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.

 

Usled bolesti, vratio se u Srbiju. Po mobilizaciji, učestvovao je u borbama oko Užica.

 

Meteori tuge

Sutra jesenjim šinama sa čežnjom mrtvom za
ljubav i stihove
Opet ću poći umoran od sudbine i gladan kao pas!

Teturajući gradovima i vremenom
Pozdraviću svaku zoru što bedu otkucava u beo
mesec kao u stari gong.

Tako tužan životopis da se stvori,
Jadni moj pesniče,
Danas kad krv tvoja umesto tebe govori!

Oh, kako je simbolično moj život označen
truležima tuberkoloznog novembra!
Zvukom sa staroga klavsena boli me ta senka
skitničke mladosti moje,
U meni nedostižna tuga peva nevinom belinom
snežnoga decembra.
U jutro kad izdahnem sa čime ću se besmrtno vezati?
Ne valjda sa poezijom jednoga neurastenika kao
gradske svetiljke zanihane na mrazu?

Kad ovako mislim život mi biva neprohodna šuma
iz koje srce moje laje kao farmerski pas
iz stepe na mesec žut…

Odista! toliko modrih zvezda na bolnim zavesama
osamljene noći…
Čegarski život ulazi u mrak kao crni voz u beskonačni tunel!

Druže, čujete li me?
Umire jedno dete: –
Noćas, raskošno, u daleki okean padaju blistavi meteori
Sa moje životne komete.

 

Pod optužbom da je komunista, krajem 1941. su ga uhapsili četnici, ali bio je pušten na molbu viđenijih Topličana.

 

RODNI BREG

Na peskovitoj padini nišu se tuje;
Pod njima bujni mravinjaci,
Često, ovuda, nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze,
A koji put, kad dunu oluje,
Zelenom dolinom, sve do planinskog ždrela,
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.

Neki krupan, crveni cvet
Raste ispod mrkih senika,
Kao kandila šumskom bogu.
Sa tog sam brega, davno, odlutao u svet,
Te ne znam dal i još u kojoj brezi
živi slika
Mog prozeblog detinjstva,
Svetačkih i bosih nogu?…

 

Od 1942. boravio je u sanatorijumu kod Soko Banje, gdje ga je povremeno posećivao Ivo Andrić.

 

MA BOHEME

Ukorak, mesec, senka i ja, sa snom što na mansardi trune.
O ulice, kafane, jesenji kišni bulevari!
Male dragane za uglom u kvadratnoj senci fasade jedne banke,
Dunje ranke, kruške karamanke!

I štap težak, rođeni moj drug, niz dugi trotoar buni se u baritonu;
Prezriva serenada bolešljivog kašljucanja ispod
bogataških zastrtih prozora!
A gore tri laka oblaka u zlatnom tonu
Senkom paukove mreže krstare iznad rodnih gora.
I sat kašlje sa tornja katedrale,
O draga, oči moje nezaspane!

Zadremao je stari svirač na bolesnoj violi i zadnji boem
izašao iz kafane;
Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi.
O tužni zidovi što opominju na ludo ubijane dane
Sa beskućnim drugarima, šareni kao leopardi!
To kandilo gori u vratarevoj sobi i dete jedno plače
noć da rasani,
Dani, moji dani, kao lišće razvejani!

Mesec je na krovu na kome u molu cvile telegrafske žice;
Na otvorenim prozorima dršću zvezdana kola,
Čudno je, čudno, noćas bledo moje lice
Izobličeno od potucanja i bola!
A na stolu pesme, na žutim marginalijama novina rasturene stoje,
Čežnje za daljinom,
Romantične ljubavi moje!

I kao jedini portre na zidu visi stari kaput i velurske pantalone;
Divna garderoba vagabunde iz mladalačkih dana,
Jeseni Pariza, noćiju Firence,
Sa čudnim srcem gordog Peladana!
A stara stričeva violina pokidanih struna
Spava uz uzglavlje nemim zvukom mesečine sa dalekih straduna!

I tu na podu kopne razbacane karte istočnog ostrvlja,
Stari uput mornarske astronomije,
Indeksi brodova što svake subote kišnoga novembra
polaze iz Liverpula,
Jedna ispijena boca rakije
I beli kišobran moje odbegle drage što sada služi
umesto abažura.
A šta je najbolnije,
Za vratima gde stoji lavor i slovenački krčag
Trune mrtav moj lirski san na ostrvu Fidži i
Melanezijski arhipelag!

Kao u grobnici egipatskih kraljeva na plafonu u
sanjarijama ispisan je životopis moj.
O kada bi znao da čitaš sve ljubavi što su tu probdijene,
Daktilografkinje, nervozne i male, kapriciozne žene;
Sećanja na dom izgubljen u lirskoj bici kao Vaterlo,
Kao čadsko jezero osećanja čista,
Video bi da je tu godine proveo pesnik koji nije
trebalo nikad ništa da napiše,
U Adamovom kostimu bez smokvina lista.

O ne! Živelo se sa refrenom večnim iz nenadmašne poeme.
Druže, Drainče! zatvori prozor na srcu i na mansardi,
Veliko jutro što dolazi sa umrljanom zorom kao šifonsko platno
Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije
Koju je podvuklo nadvremensko klatno.

 

Sa tuberkulozom u poodmaklom stadijumu, vratio se u Beograd, u Državnu opštu bolnicu, gdje je umro 1. maja 1943.

 

Nirvana

Šumne noći ko javori sinji
Tamom grobnom leže mi na dlanu.
Bolestan sam mnogo, mnogo:
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji
Vidim svoju ranu.

Pritisla me stidna žalost
Ko olovna ploča
Nigde jedan vedar dan.
Slomila me tužna malaksalost
Na ljubav, život i san.

Da mi je samo u rodni kraj da odem što pre
I umrem tamo
Zaboravljajući sve.

Pa kad me put groblja ponesu volujska kola
Kao nekad u mladosti
Nada mnom da zaplaču od istinskog bola
Bele breze tužne od starosti.

To su zadnji snovi u noćima šumnim ko javori
sinji
Otvoreni kao rane
Koje u ovoj pustinji
Gnojem kaplju na protekle dane.

 

Kao siromah, sahranjen je o državnom trošku, na Novom groblju, uz recitaciju njegove pjesme “Nirvana” od strane glumca Milivoja Živanovića.

 

EPITAF NA MOME
GROBU

Prijatelji, izvršite pesnikovu poslednju volju,
Kad
me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe
Ne recite
“Bog da prosti!”
Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao
tabane i pete
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
– Tako će
pravedno biti sahranjeno dobro dete.
Ne žalite me: ja sam za života
kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što
danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim
grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni
poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba
časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru
hleba.

Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
“Spavaj
prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče”
I ništa više!

U Udruženju književnika Srbije, Francuska 7 u Beogradu, postavljen je bareljef sa njegovim likom, septembra 2013. godine. Po njemu su nazvani Narodna biblioteka „Rade Drainac“ Prokuplje i Nagrada Drainac.

Dela
  • 1920. Modri smeh, Beograd.
  • 1921. Afroditin vrt, Prokuplje.
  • 1923. Erotikon, Beograd.
  • 1923. Voz odlazi, Beograd.
  • 1926. Dve avanturističke poeme (sa Moni de Bulijem), Beograd.
  • 1926. Lirske minijature, Skoplje.
  • 1928. Bandit ili pesnik, Beograd.
  • 1929. Srce na pazaru, Beograd.
  • 1930. Španski zid i naša ljubav, Beograd.
  • 1930. Banket, Beograd.
  • 1934. Rasvetljenje, Beograd.
  • 1935. Dragoljub Jovanović ili seljački Napoleon, Beograd.
  • 1938. Ulis, Beograd.
  • 1938. Osvrti, Beograd.
  • 1938. Čovek peva, Beograd.
  • 1940. Dah zemlje, Beograd.
Posthumno objavljena
  • 1925. Azil za beskućnike ili univerzalna radionica mrtvačkih sanduka
  • 1963. Crni dani, Beograd. (priredio R. Pešić)
  • 1993. Plamen u pustinji, Beograd.
  • 1999. Dela Radeta Drainca 01 – 10, Beograd. (Priredio G. Tešić)

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *