Милан Ракић – Биографија

Милан Ракић (Београд, 30. септембар 1876Загреб, 30. јун 1938), српски књижевник, песник и дипломата.

Биографија

Рођен је 30. септембра (18. септембра по јулијанском календару) 1876. године у Београду. Његов отац био је Димитрије Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица је била удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића.

MISAO

Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog života, sa tugom i bedom,
Ja znam šta je sudba sviju ideala, –
Moje znanje vidiš na licu mi bledom.

Ali znam i uzrok zašto tako biva,
Jer prošao nisam kroz života huku
Sklopljenih očiju i skrštenih ruku:
Kad srce zapišti, misao je kriva!

Kad se spusti veče, i vrh tamnih njiva
Beličaste magle oblačci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk pobožnih zvona što večernje zvone.

U čas kad zavlada mir kraj mene širom,
I šuma zaćuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje namučeno telo
Zažudi za slatkim odmorom i mirom.

Misao se javi! Kao zver me zgrabi
I ponese sobom u predele suza,
Guši me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna meduza!

Ona gospodari! Ja sam ko Mazepa,
Privezan na konju, u dubokoj noći,
Što gleda za stepom gde promiče stepa,
Bez nade, bez daha, bez volje, bez moći.

Satrven i smozden, u ocima strava –
Razjapljena usta, ali grlo nemi –
Sam, jedina dusa ispod neba plava,
Sam na besnoj misli sto u propast stremi!

Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi ko da su od stakla…
Smrvljenog me pusti kada zora grane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla…

Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а правни факултет у Паризу. По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дела 1904. године. Као дипломата је службовао у Српском конзулату у Приштини, Српском конзулату у Скопљу, Солуну и Скадру.


СИЛНО ЗАДОВОЉСТВО

Ја имам часова дугог очајања,
Безнадежне туге, обмана, и јада;
Ја имам часова кад се слатко сања
И пожудно жели и блажено страда.

Ја имам часове чедне, кротке, смерне,
Кад чистотом трепте мисли моје младе,
И у мојој души, побожне и верне,
Зашуморе химне, похвале, и наде.

Јест, душа је моја ко кутије старе
Што у светом храму на довратку стоје,
Где пролазник сваки спушта скромне даре
За смирене свеце и за ближње своје.

Поколење свако велику ил’ малу,
Спустило је у њу милостињу коју,
Љубав или мржњу, погрду ил’ хвалу,
Осмех или отров и жаоку своју.

Сад кроз жиле моје струје крви разне,
Ја ропћем и певам, ја кунем и славим,
И корачам смело, без страха од казне,
Кривудавом стазом и путима правим!

Очајање, туга, беда? Празне речи!
Кад на земљи више нема моћи те
Да у мојој души помути ил’ спречи
Силно задовољство, осећати све!

У време Првог балканског рата постављен је за првог окружног начелника Приштинског округа (њега убрзо смењује Тодор Станковић).

ISKRENA PESMA

O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

У време Првог светског рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму. У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.

Ljubavna pesma

Sume bokori cvetnog jorgovana,
i noc zvezdana treperi, i zudi
za bujnu ljubav, svetu bogom dana.
Dok mesecina nasmejana bludi
sume bokori cvetnog jorgovana.

U taku noc je pozudnu i strasnu
Izolda nekad cekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I secaju se prohujalih dana.
U taku je noc pozudnu i strasnu,

Noseci sobom lestvice od svile,
starinski vitez, pun vere i nade,
hitao zamku svoje verne Vile,
i pevao joj strasne serenade.
Starinski vitez, pun vere i nade!

Sumi, o noci prohujalog doba!
U srcu nosim nekadanje ljude.
Povorke bele dizu se iz groba,
I sa mnom ljube, ceznu, strepe, zude!
Sumi, o noci prohujalog doba,

Strasno i zudno! Ona mene ceka
Ko nekad plava Izolda Tristana.

Strepi, i slusa topot iz daleka,
dok mesecina nasmejana sija
i cuv mirisni zanosno carlija
u bokorima cvetnog jorgovana!

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.

“Lepota”- Milan Rakic

Jest, nema na tebi ni jednog dela
da se mome oku mogao da skrije,
ni jednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudna druga,
i nikad slična jučerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
– Oh, budi jedanput ko i druge žene.
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

 

Њему у част установљена је песничка награда Милан Ракић коју додељује Удружење књижевника Србије.

Списак књижевних радова

Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику1902. Потом је објавио три збирке песама (1903. 1912. 1924.), које је и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.

Критички осврт

Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник данашњице. И он је песничку вештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. Он не пева ренесансне мотиве и бледе принцезе, већ православне и народне светиње: Јефимију, Симониду (Симонида), напуштену цркву крај Пећи, Газиместан (На Газиместану) итд. Он није фриволно духовит; савршенство његова израза није сјајан вербализам, већ вештина савладана до краја, вештина у облику кад постаје присна и спонтана. Он се нарочито истиче као версификатор. Усавршио је једанаестерац употребом богатих, звучних и неслућених сликова, давши му широк беседнички тон, свечан и отмен, буран каткада, а миран и присан најчешће. Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна, стил без емфазе и блеска, умерен и лапидаран. „У погледу технике, казао је Скерлић, то је последња реч уметничког савршенства у српској поезији“.

ČEKANJE

Čekam u senci jednog starog duda
Da mesec zadje i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
Da sidjes k meni čeznjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
A ja još čekam, – i večno bih ček’o!

O, što je to sto mene veze sada
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I sto mi duša zatreperi cela,
I sva nemoćna izdiše i pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
Prilazim tebi pun pobožnog straha,
Posrćem, klecam, dokle me privlače,
ko provalija tamna i duboka,
I dok strasnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka…

Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смеровима модерног мислиоца.

Ocajna pesma – Milan Rakic

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.
Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sitaÂ…
-Kada pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,
A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi,
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim

Ракић не пева ради лепоте као Дучић, већ ради мисли; он није поклоник ренесансе и Запада, већ бола и „насладе у патњи“. Утицај француског симболизма и декадансе осећа се у његовој лирици само у изражају. И он се служи симболима за исказивање својих дубоких мисли, као што се служи симболиком и у својим родољубивим песмама, али је његова филозофија живота израз наше расе, потпуно самоникла. Његове мисаоне песме су јасне иако дубоке, једноставне и поред речитости, присне, топле и утешне иако прожете најснажнијим песимизмом. То су најбоље, најлепше песме у српској мисаоној лирици.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *