Сава Радуловић – Признание под луном

ПРИЗНАНИЕ ПОД ЛУНОМ

Tворитељу светог поетичног писма
Потјерај вечерас плаву Луну и на моје окно
Не би ли ми освијетлио желанија
Разбистрио мисли моје чежњиве
Научи ме владико да владам срцем
Својим или његовим
Свеједно је

Вјерујем ти кад шапућеш са још свјеже фреске
Како је лакше добити битке куршумима
Много лакше, него срцем у срце
Јер тане погоди гдје нациљаш оком
А груди ти пред очима измичу
Што више волиш мање их видиш

Чувства су нерјешива загонетка дивна
И магически сјај траје све док се не одгонетне, кажеш
Јер све што се спозна тајна више не бива
А без те трунке таинственога
Све губи дражести и прелест

Внимателно гледам Луну што се пресвлачи у јутро
Док ми се он претвара како гуљајет по улици мојој
Знаш ли, сваки пут кад га око посмотри
Нека таинствена ватра прође мноме
Запали се нешто у грудима слабим
Толико снажно да пријети да сагори

Кунем ти се со обије творческе њежне руке
Да је само једном у сутону благом
Његова снажна топла шака пала на моју
И тај тренутак ја зовем историјом дивном
Што се штампа у мојој одежди поред груди
И распродаје птицама за ситне мрвице

Писатељу небески са адресом коју има свако
Помени ме у молитвама ангелским
Мене поетску дјевушку заробљену међу стихове
Као у храму величественом
Монахињу поетску која чека прави наслов
Не би ли постала нечија књига
А да је чита само један

Болезн моја нека не троне тебе
Велико је сазнање да постоји испод Луне плаве
Само ми је дошло вечерас да те разумијем
И поручим по вјетровима
Да земљу и даље походе заљубљени
Ратују за нечије красне очи
Добијају битке или ко ово ја
Са окна
Поражени и даље вјерују у љубов

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *