Dželaludin Rumi – Biografija

Mevlana Dželaludin Rumi (pers. مولانا جلال الدین محمد رومی‎ 30. septembar 1207 Balkh/Avganistan – 17. decembar 1273 Konya/Turska), persijski islamski filozof, teolog, pravnik, pesnik i sufi mistik iz 13. veka. Smatra se jednim od najvećih mističkih pesnika islama, koji je pisao na persijskom jeziku. Ime Rumi dobio je zbog toga što je život proveo u Rumu (Rumski sultanat), današnja srednja Anadolija, a Mevlana na farsiju znači „naš vodič“ ili „naš gospodar“.

Život

Rođen je 30. septembar, 1207. godine u gradu Balhu, oblast Baktrija, tada u sastavu Harezmidskog carstva (današnji Avganistan). Potiče iz ugledne porodice, a njegov otac Bahaudin Velad je bio veliki učenjak. Pred najezdom Mongola, ili zbog dvorskih intriga kojima je njegov otac Bahaedin postao izložen, njegova porodica napušta Balh između 1213. i 1217. godine. Prema predanju, u gradu Nišapuru sreću čuvenog mistika Atara, koji je, videvši Bahaudina i Dželaludina, uzviknuo: „Gle čuda! Dolazi nam reka koja vodi moćni okean!“. Tada je čuveni sufija malom Dželaludinu poklonio svoju Knjigu tajni (Esrarname).

NAJMANJA ŠARA

Pokušavao sam da smislim neki način
da pustim da moje lice postane tvoje.

»Mogu li da ti šapnem na uvo
san koji sam sanjao? Ti si jedini
kojem ću ovo reći.«

Naginješ glavu, smejući se,
kao da kažeš: »Poznat mi je taj trik koji izvodiš,
ali neka, samo nastavi.«

Ja sam sličica koju zlatnim koncem prišivaš
na tapiseriju, majušna šara,
zabavni dodatak.

Ali sve na čemu ti radiš je čudesno.
I ja sam parčence lepote.

Nakon nekoliko godina putovanja kroz razne oblasti Istoka, porodica se najzad nastanjuje u gradu Konja, gde je Bahaedin 1227. godine uspeo da dobije položaj profesora teologije. Konja se nalazila u istočnoj Anadoliji, u oblasti koja se nazivala Rum (prema Rimskom, tj. Istočnom rimskom carstvu — Vizantiji), po čemu je budući pesnik dobio svoj nadimak Rumi.

NEMA NIČEGA ISPRED

Ljubavnici misle da traže jedno drugo,
ali postoji samo jedna potraga: skitanje
ovim svetom je skitanje onim, jer oba su u istom
otvorenom nebu. U njemu
nema dogme ni jeresi.

Isusovo čudo je on sam, ne ono što je rekao ili uradio
u pogledu budućnosti. Zaboravi budućnost.
Poklonio bih se onome ko bi to mogao.

Na putu možeš poželeti da pogledaš unazad, i ne moraš,
ali ako možeš da kažeš: Nema ničega ispred,
tamo ničega neće biti.

Čvrsto se drži zubima za vazduh.
Lek za nevolju je u nevolji.
Dobro i loše su izmešani. Ako nemaš oboje,
ne spadaš među nas.

Kada se jedan od nas izgubi, mora da je
tu u nama. Nigde na svetu nema mesta poput ovog.

Nakon smrti oca 1231. godine, Dželaludin putuje u Siriju i provodi sedam godina u Damasku i Halepu, nakon čega se vraća u Konju, gde nasleđuje očevo mesto i predaje teološke nauke. Rumi nije bio ni najmanje verski isključiv – imao je puno prijatelja hrišćana, posećivao je hrišćanska svetilišta, a u njegovim delima ima i metafora koje vode poreklo iz Jevanđelja i hrišćanskog predanja.

Poema Masnevija na persijskom iz 1479.

1244. godine Rumi je doživeo susret sa lutajućim dervišem Šemsedinom Tebrizijem, koji je izmenio dalji tok njegovog života. Šemsedin je prešao u Rumijevu kuću, a Dželaludin se od naučnika i pravnika preobražava u mistika i pesnika, koji je većinu svojih dela iz tog vremena pisao pod pseudonimom Šemsedin. Nakon nekog vremena, Šemsedin je nestao iz Rumijevog života isto onako misteriozno kao što je i došao. Međutim, Rumi nastavlja da piše inspirisan „božanskim“ ljudima. Pod utiskom ličnosti Salahudina Zarkuba, jednostavnog, nepismenog čoveka čiste duše, piše oko 70 gazala. Nakon Salahudinove smrti, njegov učenik Husamedin Čelebi, takođe slavni sufija, mu služi kao inspiracija da napiše svoju najpoznatiju poemu Masneviju, koja spada u najviše uzlete ljudske misli.

GDE SVE JE MUZIKA

~ ~ ~

Rekao si šta si.
Ja sam ono što jesam.
Tvoja dela u mojoj glavi,
moja glava ovde u mojim šakama
sa nečim što kruži u njoj.
Ne znam kako da nazovem
to što kruži tako savršeno.

~ ~ ~

Tajno okretanje u nama
navodi vasionu da se okreće.
Glava nesvesna nogu,
a noge glave. Nijedno ne haje.
Nastavljaju da se okreću.

~ ~ ~

Ovog trenutka ova ljubav dolazi da počine u meni,
mnoštvo bića u jednom biću.
U jednom zrnu žita hiljadu naslaganih snopova.
U ušici igle obrće se zvezdana noć.

~ ~ ~

Nastavi da hodaš, mada nema mesta na koje bi stigao.
Ne pokušavaj pogledom da prodreš u krajnje daljine.
To nije za ljudska bića. Kreći se u granicama,
ali ne onim na koje te prisiljava strah.

~ ~ ~

Hodaj ka izvoru.
Obrći se kao što se zemlja i mesec
obrću oko onog što vole.
Svemu što kruži poreklo je u središtu.

~ ~ ~

Kružio sam oko tvog gnezda noćas,
okolo i okolo sve do zore
kad povetarac šapnu Sad,
i Prijatelj podiže neku bezimenu
lobanju kao pehar.

~ ~ ~

Nema potpunije ljubavi od one bez objekta,
nema rada koji više ispunjava od onog bez svrhe.
Kad bi se mogao manuti podvala i dovitljivosti,
bila bi to najdovitljivija podvala!

~ ~ ~

Nekih noći ostani budan do zore,
kao što Mesec to čini radi Sunca.
Budi puna kofa koja se podiže kroz tminu bunara,
napolje – u svetlost.

~ ~ ~

Tako sam sitan da me se jedva može videti.
Kako ova ogromna ljubav može da stane u mene?
Pogledaj svoje oči. Male su,
ali vide izvanredno velike stvari.

~ ~ ~

Nešto nam širi krila. Nešto
čini da nestanu čamotinja i bol.
Neko puni pehar ispred nas.
Osećamo ukus same svetosti.

~ ~ ~

Ustajem, i ovo moje ja
pretvara se u stotinu mene.
Kažu da kružim oko tebe.
Koješta. Kružim oko sebe.

~ ~ ~

Živeo sam na ivici ludila
želeći da saznam razloge,
stalno kucao na vrata. A kad se otvoriše,
ispostavi se da sam kucao iznutra!

~ ~ ~

Istinska veličina dolazi s mahnitošću,
dole svetac u zanosu, odozgo naučnik.
Svako ko otkrije ljubav
ispod bola i nesreće
iščezava u praznini
sa hiljadu novih maski.

~ ~ ~

Igraj, kad si načisto razbijen.
Igraj, ako si poderao zavoj.
Igraj usred bitke.
Igraj u svojoj krvi.
Igraj, kad si savršeno slobodan.

Rumi umire u Konji (današnja Turska) 17. decembra 1273. godine. Njegovoj sahrani je prisustvovalo na hiljade stanovnika grada, bilo da su muslimani, hrišćani ili jevreji. On sam je ostavio amanet da mu na sahrani svira muzika. Ta noć ostaje poznata kao Noć venčanja (Šabe Arus), i od tada svake godine dolazi reka njegovih poštovalaca iz celoga sveta na njegovo turbe.

PONOĆNA VATRA POD VEDRIM NEBOM

Uzvik se začuo iz sobe
u kojoj sam bio držan pod ključem.
Posle sveg mog bluda i jalovog življenja ipak mogu da živim
sa tobom, jer ti to želiš.
Pripremaš mi i donosiš jelo.
Zanemaruješ kakav sam bio.

Okean se pokreće i talasa u podnevnoj jari,
u ovoj usijanoj misli.
Kako to da svi ljudski otpori ne sagore od ove misli?

To je bubanj i mahanje ruku.
To je ponoćna slavljenička vatra na samom vrhu brda,
ovaj ponovni susret s tobom.

Dela

Rumijeva najpoznatija poema je Masnevija, koja se sastoji od šest knjiga i bavi se raznim temama, često u obliku parabola ili anegdota napisanih u slikovitom stihu. Među muslimanskim misticima je poznata kao »Kuran na persijskom«.

Nasleđe

Vrteći derviši na Rumijevom grobu u Konji, Turska.

Rumi je inspirisao stvaranje nezavisnog sufijskog bratstva mevlevija, nazvanih prema počasnoj tituli koju su učenici dodeljivali svom učitelju (mevlana — naš učitelj). Ovaj red je postao poznat u Evropi kao »vrteći derviši« prema važnoj ulozi ritualnog plesa u obaveznom sedmičnom obredu nazvanom sama.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *