Marina Cvetajeva – Prorok u suknji

Marina Cvetajeva (rus. Мари́на Ива́новна Цвета́ева; Moskva, 8. oktobar 1892Jelabuga, 31. avgust 1941) – Prorok u suknji

Miljana KRALJ | 04. novembar 2012. 12:30

MARINA Cvetajeva pesnik bila je jednaka Cvetajevoj čoveku: između reči i dela, između umetnosti i postojanja za nju nije stajala ni zapeta, čak ni povlaka. Cvetajeva je tu stavljala znak jednakosti, zapisao je nobelovac Josif Brodski o jednoj od talentom najraskošnijih, a sudbinom najtragičnijih figura ruske poezije 20. veka.

Minulog oktobra navršilo se 120 godina od rođenja one čiji su stihovi pisani još dok i nije znala da je poeta i da su “briznuli kao voda nad fontanom, iskre vatrometa”. Odrasla je u porodici profesora univerziteta i osnivača Muzeja lepih umetnosti Ivana Vladimiroviča Cvetajeva i pijanistkinje Marije Mejn, od koje je nasledila umetnički i poetski dar, a vetrovi Crvenog oktobra odveli su je u patnju i deleko od Rusije, gde joj je bio “dom svaki tuđ, a hram pust”.

– Lična tragedija (smrt trogodišnje kćerke Irine od gladi u prihvatilištu 1920, emigracija, hapšenje kćerke Arijadne i muža Sergeja 1939, gladovanje sa maloletnim sinom Georgijem, evakuacija 1941. u Jelabugu i samoubistvo) pre može da posluži upoznavanju čitaoca sa biografijom Cvetajeve nego sa njenim stvaralaštvom – objašnjava Kornelija Ičin, profesor ruske književnosti na Filološkom fakultetu. – Ona nikada ne uvodi biografiju u poeziju, ali zato osećanje tragizma, potragu za smislom, borbu za pravdu u poeziji podiže do tragičkog osećanja sveta biblijskih razmera. Zato je Brodski zove “Jovom u suknji”.

PESNIK BUDUĆNOSTI – CVETAJEVA je izvršila jedan od najdramatičnijih uticaja na pokolenje ruskih pesnika šezdesetih godina. Otkrivanje njene poezije preokrenulo je razvoj ruskog stiha. Otkrivanje tragične sudbine Cvetajeve sa nepotkupljivim odnosom prema stvaralaštvu, slobodi i istini lišilo je nova pokolenja mnogih zabluda i vratilo shvatanje stvaranja kao ravnoznačnog životu. Ona je u svom vremenu bila pesnik budućnosti. Od nje su učili Bela Ahmadulina, Andrej Voznesenski, Josif Brodski, Jelena Švarc, Natalija Gorbanjevska, delom Viktor Sosnora. Danas tradiciju Cvetajeve nastavljaju ruska pesnikinja Vera Pavlova, francuski pesnik Danijel Levers, kod nas – Zlata Kocić.

Naša sagovornica podseća da su neprilagođenost svakodnevici i emigracije i sovjetske Rusije, otuđenost od emigrantskih i sovjetskih književnih krugova, beleg “saradnika NKVD-a” na mužu Sergeju Efronu u emigraciji, odnosno “bivšeg belogardejca” u Sovjetskom Savezu, učinili da Cvetajeva živi na rubu egzistencije:

– Ali za nju nije to predstavljalo pitanje “biti ili ne biti”, već stvaralaštvo, poezija. Do odlaska u emigraciju 1922. Cvetajeva piše liriku, poeme, drame, po dolasku u Prag nastaju “Poema Planine” i “Poema Kraja”, u Parizu piše uglavnom prozu posvećenu Puškinu, Belom, Kuzminu, Pasternaku, Vološinu, Sofiji Parnok, u SSSR-u ona ne piše. Za nju je sama nemogućnost stvaranja – smrt. Pred povratak u Rusiju 1939. govorila je će se ubiti, ukoliko ne bude mogla da živi, tj. da piše, predosećajući da će u zemlji Sovjeta biti osuđena na nestvaranje.

Kao i za većinu pesnika prve četvrtine 20. veka koji su u Aleksandru Bloku videli vesnika novog vremena, i Cvetajeva je kao stvaralac višestruko upućena na njega, a svoju ushićenost Blokom ona pretače u ciklus pesama koji mu posvećuje.

– Na početku stvaralaštva nesumnjivo joj je blizak krug ruskih pesnika-simbolista – nastavlja sagovornica. – Nju privlače stihijski duh Vološina, kao i izglačan, ali provokativni stih Brjusova. U traganju za sopstvenim izrazom ona spaja stihiju zvuka i buntovnički princip. Istovremeno, Cvetajeva se identifikuje s književnim junacima – Ivanom Karamazovom, koji “vraća ulaznicu Bogu” ili Pugačovom iz Puškinove “Kapetanove kćeri”. Bunt, sloboda, poezija kao postojanje u vanvremenskoj kategoriji jeste ono što Cvetajevu nosi izvan i iznad svih tokova ruske poezije 20. veka.

U bogatoj literarnoj baštini je i njena prepiska sa savremenicima, u kojoj se izdvaja trojna korespodencija sa Pasternakom (traje do njenog tragičnog kraja) i Rilkeom (od maja do decembra 1926).

– Troje pesnika predstavljaju “leguru” ruske i nemačke kulture – kaže Ičin. – Rilke pod uticajem Lu Salome boravi u Rusiji u dva navrata 1899. i 1900. godine (njegov romantičarski zanos je naziva zemljom-bajkom, duhovnom domovinom, zemljom nezavršenog Boga), uči ruski jezik, piše stihove na ruskom, prevodi ruske autore. S druge strane, Boris Pasternak kao dečak pamti Rilkea iz 1900 (jedini susret, u vozu), koga već poznaje otac, Leonid Pasternak, koji će potom naslikati pesnikov portret. Za Pasternaka je nemački drugi maternji jezik, on želi da se posveti filozofiji, izučavajući je kod neokantovca Hermana Koena u Marburgu. Pasternaka i Cvetajevu povezuje očaranost nemačkom književnošću i kulturom, sticanje znanja u Nemačkoj (Cvetajeva pohađa gimnaziju u Frajburgu), najzad, poreklo (majka Cvetajeve je poljsko-nemačkog porekla, a majka Pasternaka Rozalija Kaufman je jevrejsko-nemačkog porekla).

I Cvetajeva i Pasternak vode dijalog s Rilkeom u poeziji (primer je pesma “Magdalena”, odgovor i Cvetajeve i Pasternaka na istoimene stihove Rilkea), on je nužni, neophodni sabesednik. Za Cvetajevu u emigraciji 1926. – jedini, da čak isključuje Pasternaka iz prepiske s Rilkeom, smatra naša sagovornica i dodaje:

– Rilke je za Cvetajevu živa poezija. Prepiska Cvetajeve i Rilkea utiče na oboje: Rilke doživljava poslednji uzlet u pismima i stihovima, Cvetajeva piše poemu-rekvijem “Novogodišnje” posvećenu Rilkeu.

MUNJA I GROM U SUŠTINI, Ahmatova i Cvetajeva se odražavaju jedna u drugoj kao dva bezdana. One posvećuju jedna drugoj pesme, gotovo istovremeno pišu o Puškinu (Cvetajeva – esej, Ahmatova – studije), obe stvaraju portrete savremenika (Cvetajeva – u esejima, Ahmatova – u stihovima). Pa ipak, u stvaralačkoj biti je sve različito: one su kao kontrapunkt, kao ogledalo i prostor iza ogledala, kao munja i grom – kaže Kornelija Ičin.

Među savremenicima, Cvetajevu često porede i sa Anom Ahmatovom, ali češće da bi se istakle razlike, nego sličnosti između dve karijatide svoga vremena.

– Zvuk u poeziji Ahmatove ide iz dubine, u poeziji Cvetajeve – iz visine – smatra profesorka Ičin. – Stih Cvetajeve je ritmički bogat, neočekivan, promenljiv, njen rad na jeziku vodi ka svojevrsnom zaumu, daje neponovljivost zvučanja, prenosi napetost bitisanja, ona je svojim pesničkim eksperimentom najbliža Hlebnjikovu i Vedenskom. Stih Ahmatove je ravnomeran, svečan, okamenjen, njena intonacija je carska – ona upija pesničku tradiciju iz dubine vekova, za nju je poezija jedan veličanstveni citat. U stihovima Ahmatove vlada načelo spokoja, oni obiluju religioznim motivima, nimalo slučajno pesnik Nedobrov još 1916. naziva Ahmatovu muzom plača. U delu Cvetajeve dominira demonski princip, pobuna, opsednutost, reč je o bogotražiteljstvu bludnog sina koji u potrazi za istinom vrši nad sobom Strašni sud svakoga časa.

Njihov jedini susret u dva dana dogodio se uoči rata, u junu 1941. u Moskvi:

– Ahmatova je susret s Cvetajevom doživela kao neuspeh i nerazumevanje: pošto je izgovorila početak “Poeme bez junaka” na kojoj je radila celog života, u potrazi za jedinstvenom, neponovljivom strukturom, čula je prekor Cvetajeve, čiji se smisao sastojao u tome da nije primereno 1941. godine pisati o Arlekinu, Kolombini i Pjerou. Zašto je Ahmatova odabrala da pročita Cvetajevoj deo iz poeme posvećene Srebrnom dobu (čiji nestanak vezuje za 1913. godinu, a ne ciklus “Rekvijem” posvećen hapšenju muža Nikolaja Punjina i sina Lava Gumiljova, koji piše između 1935. i 1940) ostaje da nagađamo. Da li zato što je Cvetajevu vezivala pre svega za Srebrno doba ili zato što je želela da je poštedi dodatnog potresa, znajući za njenu istovetnu ličnu dramu, ili, pak, zato da ne prizove nesreću (kako je govorila u stihovima), pa da “Rekvijem” prozvuči nad samom Cvetajevom?

www.novosti.rs/…/kultura.71.html:404248-Marina-Cvetajeva—Pro..

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *