Tomas Sterns Eliot – Biografija

Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika XX veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata.

Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu. Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943).

Biografija

Mladost i obrazovanja

Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmanji od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom.

Čista sreda

I
Jer nemam nade da se vratim opet
Jer nemam nade
Jer nemam nade da se vratim
Želeći ovog čoveka dar i onog čoveka cilj
Ja više ne težim da težim ka takvim stvarima
(Zašto da stari orao širi krila?)
Zašto da tužim
Za iščezlom snagom običnog carstva?
Jer nemam nade da poznam opet
Nestalnu slavu pozitivnog časa
Jer ja ne mislim
Jer znam da neću znati
Jedinu stvarnu prelaznu snagu
Jer ne mogu da pijem
Tamo gde drveće sveta, i izvor teče, jer nema
ničeg ponova
Jer znam da vreme je uvek vreme
I mesto je uvek i samo mesto
I što je stvarno stvarno je samo za jedno vreme
I samo za jedno mesto
Radujem se što su stvari onakve kakve jesu
I odričem se blaženog lica
I odričem se glasa
Jer ne mogu se nadati da se vratim opet
Stoga se radujem, jer imam da gradim nešto
Nad čim ću se radovati
I moliti se bogu da ima za nas milosti
I molim da mogu da zaboravim
Te stvari koje sa sobom suviše raspravljam
Suviše objašnjavam
Jer nemam nade da se vratim opet
Nek’ ove reči odgovore
Za ono što je učinjeno, da se ne čini opet
Nek’ osuda ne bude suviše teška nad nama
Jer ova krila nisu više krila za let
Već samo vejalice da tuku vazduh
Vazduh koji je sad potpuno malen i suv
Manji i suvlji nego volja
Nauči nas da brinemo i da ne brinemo
Nauči nas da sedimo mirno.
Moli za nas grešnike sad i u času naše smrti
Moli za nas sad i u času naše smrti.

Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je studirao latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Isprva je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri. Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu.


Devojka koja plače

O kako te se spomenem…
Stani na najvišu stepenicu stubišta-
Nasloni se na bastensku urnu-
Utkaj, utkaj sunca sjaj u svoju kosu-
Privi cveće na grudi u bolnom soku-
Tresni ga o zemlji i idi
S prolaznom mržnjom u oku:
Al’ utkaj, utkaj sunca sjaj u svoju kosu.
Želeo bih, znači, da on ode,
Znači želeo bih da nju patnja bode,
Da ode on, da ode,
Kao što duša odlazi od tela ranjenog i bolnog,
Kao što duh odlazi od tela iskorišćenog.
Našao bih
Neki način neuporedivo lak i vest,
Lak za obostrano shvatanje,
Lak i bezveran kao osmeh, kao rukovanje.
Otišla je, ali je jesen kao sen
Robi mi maštu dane i dane,
Mnoge dane i mnoge čaše:
Njene kose preko ruku, njene ruke- žive vaze.
I pitam se kako su mogli skupa!
Trebalo je da se lišim pokreta i poze.
Katkad ove bludnje uznemire
Nemirnu ponoć i podnevni mir.

Počeo objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Henrija Bergsona i Alen-Furniera. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit.

Iz drugog kvarteta

I tu sam, na pola puta,
sa dvadeset godina za sobom –
dvadeset godina uveliko protraćenih,
godina l` entre deux guerres –
kad sam učio kako da upotrebim reči,
i svaki pokušaj je potpuno nov početak,
i drukčija vrsta neuspeha
jer je čovek samo naučio kako bolje da koristi reč
za stvar koju više ne mora da kaže,
ili na način na koji više ne želi da je kaže.
I tako je svaki poduhvat nov početak,
napad na neartikulisano
s jadnom opremom koja je sve gora
u opštoj zbrci nepreciznosti osećanja,
nedisciplinovanih četa emocije.
A ono što ima da se osvoji
snagom i pokornošću, već su otkrili,
jedanput, dvaput, il` nekoliko puta,
ljudi koje ne možemo ni pomišljati
da nadmašimo – ali ne radi se o takmičenju –
postoji samo borba da se povrati ono sto se izgubilo
i našlo i opet, i opet, izgubilo:
i sad, pod uslovima koji nam ne izgledaju naklonjeni.
Ali možda ni gubitka ni dobitka.
Za nas, postoji samo nastojanje.
Ostalo nije naš posao.

1914. godine je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. se sastao sa Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.


Posveta mojoj ženi

Kojoj dugujem što radošću sam ispunjen
I što se moji osjećaji bude kad budimo se mi
I što istog trena počinak dolazi kad vrijeme je sna,
Skladno disanje
Ljubavnika kojih tijela mirišu jedno drugom
Koji misle iste misli bez potrebe da se zbori
I tepaju iste riječi bez potrebe da se neki smisao rodi.
Neće od zlovoljnog vjetra se zalediti
Nit’ od sumornog tropskog sunca uvenuti
Cvijeće u cvijetnjaku koji je naš i samo naš
Al’ posveta je ova da je drugi čita:
I bliske su ovo riječi u javnost tebi upućene.

Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu.


Preludiji

I
Zimsko se veče sliježe
S mirisom pečenja u prolazima.
Šest sati.
Dogorjeli opušci dimljivih dana.
I sada vjetroviti pljusak ovija
Kaljave ostatke
Sveloga lišća oko vaših nogu
I novine sa pustih trgova;
Mlazevi tuku
Razbijene kapke i vjetrokaze,
A na uglu ulice
Usamljeni fijakerski konj se puši i topće
A onda se pale svjetiljke.
II
Osvješćuje se jutro
Od mirisa ustajala piva
S ulice po kojoj piljevinu
Gaze blatne noge koje žure
K ranim gostionicama.
Sa svim drugim krabuljama
Koje vrijeme poprima,
Čovjek misli na sve ruke
Što podižu prljave rolete
U tisuću namještenih soba.
III
Zbacila si s kreveta pokrivač,
Ležala na ledjima i čekala;
Kunjala si i gledala kako noć odaje
Tisuće gnjusnih likova
Od kojih ti je duša satvorena:
Oni su treperili na stropu.
A kad se sav svijet vratio,
I svjetlo se ušuljalo izmedju kapaka,
I ti začula vrapce na olucima,
Imala si takvo prividjenje ulice
Kakvo ulica jedva razumije;
Sjedeći na rubu kreveta, gdje
Odvila si papire iz kose,
Ili obujmila žute tabane
Dlanovima svojih prljavih ruku.
IV
Duša mu se nategla preko nebesa
Što nestaju iza gradskog bloka,
Ili je gaze revnosne noge
U četiri i pet i šest sati;
I kratki uglati prstići puneći lule,
I večernje novine i oči
Sigurne od izvjesnih izvjesnosti,
Svijest pomračene ulice
Nestrpljive da preuzme svijet.
Ganu me utvare što se ovijaju
Oko ovih likova, i pripijaju:
Zamisao neke bezgranično blage
Bezgranično patničke stvari.
Obriši rukom usta, i smij se;
Svjetovi se okreću ko prastare žene
Što skupljaju gorivo po pustim gradilištima.

Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindhema Levisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora.

Kasniji život u Engleskoj

29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva.


Putovanje mudraca

”Studen beše taj dolazak,
Baš najgore doba godine
Za putovanje, i to tako dugo:
Drumovi teški a vreme oštro,
Upravo usred zime.”
A kamile nažuljane, bolnih nogu, zadrte,
Ležu u sneg što se topi.
Ponekad bi zažalili
Za letnjim dvorcima na padinama, terasama
I svilenim devojkama koje nose šerbet.
Pa onda gonići kamila psuju i gunđaju
I beže i traže pića i žena,
I noćne se vatre gase, i nigde da se skloniš,
I gradovi neprijateljski i varoši neprijazne,
I sela prljava i za sve mnogo ištu:
Ne beše nam tada lako.
Konačno smo odlučili da putujemo noću,
Spavajući na mahove,
A u sluhu glasovi nam pevaju i kažu,
Sve je to ludost.
Zatim zorom siđosmo u blagu dolinu,
Vlažnu, ispod crte snega, mirisnu od bilja,
Gde beše brzi potok i vodenica što razbija mrak,
I tri drveta na niskom nebu,
I stari neki beli konj u galopu niz livadu.
Zatim dođosmo do neke krčme s lozom nad vratima
Otvorenim, šest se ruku kocka u srebrnjake,
A noge tuku prazne vinske mešine.
Al tu ne beše obaveštenja, i tako smo nastavili put
I stigli uveče, ni trenutak prerano
Da pronađemo mesto: beše (može se reći) u redu tako.
Sve to beše vrlo davno, sećam se,
I učinio bih sve to opet, ali objasni,
To mi objasni,
To: bejasmo li čitavim tim putem vođeni zbog
Rođenja ili Smrti? Beše tu Rođenje, svakako,
Dobismo dokaz, ne sumnjamo. Viđao sam i rođenje i smrt,
Al zamišljah ih drugačije: za nas ovo Rođenje
Beše teška i gorka agonija, kao Smrt, naša smrt.
Vratili smo se u naše krajeve, ova Kraljevstva,
No ne osećajući se više ugodno tu, u starom proviđenju,
Sa tuđim jednim svetom što drži se čvrsto svojih bogova.
Radovao bih se još jednoj smrti.

Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku.

Šuplji ljudi

I

Šuplji smo ljudi
Nadjeveni smo ljudi
Zbijamo se
Glave punjene slamom. Jao!
Naši usahli glasovi
Kad šapćemo
Mirni su beznačajni kao
Vjetar u suhoj travi
Ko da je štakor na staklo stao
U našem suhom podrumu
Bezoblični obris, obris bezbojni,
Umrtvljena snaga, gesta bez pokreta;
Oni, koji su prešli, tamo
Upravljenih očiju, u drugo Kraljevstvo smrti
Pamte nas – ako nas pamte – ne kao grube
Izgubljene duše, već samo
Kao šuplje ljude
Nadjevene ljude.

Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove.

RAPSODIJA JEDNE VETROVITE NOĆI

Dvanaest časova.
Duž prostora ulica
Sadržanih u nekoj lunarnoj sintezi,
Šapćući lunarne inkantacije
Rastvaraju se spratovi pamćenja
I sve njegove jasne relacije,
Višeznačnosti i tačnosti,
Svaka ulična lampa koju pređem
Ko sudbonosni bubanj bubnja umom
I kroz prostore tame
Ponoć sećanjem trese
Ko ludak što trese mrtvim geranijumom.
Pola dva,
Ulična lampa je promunđala,
Ulična lampa je zagunđala,
Ulična lampa reče: „Gledaj tu ženu
Što okleva ka tebi u svetlosti vrata
Otvorenih za njom kao da se keze.
Vidiš da je porub suknje njene
Iskidan i umrljan peskom,
I vidiš da se ugao njenog oka
Uvrće poput čiode iskrivljene.“
Pamćenje izbacuje suvo u visinu
Gomilu uvrnutih stvari;
Uvrnutu granu na obali
Glatko oglodanu, i uglačanu
Kao da je svet odao
Tajnu svoga kostura,
Krutog i belog.
Slomljenu oprugu u fabričkom dvorištu,
Rđu što prianja uz oblik kog napusti snaga,
Žilava i svijena i spremna da segne.
Pola tri;
Ulična lampa reče:
„Uoči tu mačku, u slivniku blizu je,
Što proteže se, oblizuje
I ždere komadić užeglog putera.“
Tako se ruka deteta, automatski,
Izmakla i strpala u džep igračku što se kretala kejom.
Ništa nisam mogao videti iza oka tog deteta.
Video sam oči na ulici
Kako nastoje da zavire između osvetljenih kapaka,
A jedno popodne u nekoj bari raka,
Starog raka sa školjkicama na leđima,
Stiskao je vrh od štapa koji sam mu pružio.
Pola četiri,
Lampa je promunđala
Lampa je zagunđala u tamu.
Lampa je zujala:
„gledaj lunu.
La lune ne garde aucune rancune,
Namiguje malaksalim okom,
Osmehuje se u uglove.
Ona gladi kosu trave.
Luna je izgubila pamćenje.
Od boginja izlokanih rošavo joj lice,
Ruka njena uvrće ružu od papira
Što miriše na prašinu i kolonjsku vodu,
Ona je sama
Sa svim starim noćnim mirisima
Koji njenim mozgom prođu, dođu, odu.“
Evo sećanja
Na neosunčane suve geranijume
I prašinu u pukotinama
Mirise kestena na ulicama,
I ženske mirise u zamračenim sobama,
I cigarete po hodnicama
I mirise koktela u barovima.
Lampa reče:
„Četiri časa,
Evo broja na vratima
Pamćenje!
Imaš ključ,
Mala lampa širi prsten po stepeniku.
Popni se.
Krevet je namešten; četkica za zube je o zidu.
Stavi cipele kod vrata, spavaj, spremaj se za život.“
Nož, poslednje uvrtanje krivo.

Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkom društvu Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega.

Vreme sadašnje i vreme prošlo

Vreme sadašnje i vreme prošlo
Su oba možda prisutna u vremenu budućem,
A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.
Ako je čitavo vreme večno prisutno
čitavo vreme je neiskupivo.
Što je moglo da bude jeste apstrakcija
I ostaje stalno mogućnost
Samo u svetu špekulacije.
Što je moglo da bude i što je bilo
Pokazuje jedan kraj, koji je uvek prisutan.
Koraci odjekuju u sećanju
Niz hodnik koji nismo birali
Ka vratima koja nikad ne otvarasmo
U ružičnjak. Moje reči odjekuju
Tako, u tvojoj duši.

Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *