Vilijam Fokner – Biografija

Vilijam Fokner (engl. William Faulkner; Nju Olbani, Misisipi, 25. septembar 1897. – Oksford, Misisipi, 6. jul 1962.), američki književnik.

Biografija

Odrastao u provincijskoj sredini, na severu siromašne savezne južne države Misisipi. Taj kraj i ljudi ostavili su neizbrisiv trag u njegovoj prozi. Fokner nije maturirao, ali je mnogo čitao (od svetskih klasika do francuskih simbolista: Pola Verlena, Vajlda, Dostojevskog, Flobera, Remboa, Svinburna, Šekspira, Servantesa ).

1918. primljen je kao dobrovoljac u pilotsku školu britanskog vazduhoplovstva u Kanadi. Nakon rata vratio se u Oksford, gde je proživeo najveći deo života (pred kraj života često je boravio u državi Virdžiniji kod ćerkine porodice). Nakon pesama i kraće proze, prvi mu je početnički roman »Vojnikova plata«, 1926. Budući da je teško nalazio izdavače, do kraja Drugog svetskog rata povremeno je odlazio u Holivud, gde je pisao i prepravljao uglavnom tuđe scenarije; poznate su njegove prerade Hemingvejevih romana. Poslednjih petnaestak godina života uživao je veliku popularnost i bio svojevrstan ambasador američke kulture u Evropi, Južnoj Americi i Japanu. Godine 1949. dobio je Nobelovu nagradu za književnost, održavši pritom verovatno najpoznatiji i najbolji govor koji je ikada izgovoren tokom te svečanosti.

Na početku Foknerovog velikog doba njegov je treći roman »Sartoris«, 1929, priča o uglednoj porodici tog imena kojom počinje njegova saga o Joknapatafi i gradiću Džefersonu (apokrifna imena za gradić sličan Oksfordu i njegov okrug Lafajet). Na neobično tačno opisanu i u svakom detalju proživljenu priču o životu svoje regije (što ga čini i regionalnim piscem), Fokner je izgradio istorijski, simbolični i mitski svet. Prozom biblijske veličine i grozničavog intenziteta, Vilijam Fokner je stvorio, kako je rekao jedan kritičar, „kosmos koji niko ne poseduje“. Po senzibilitetu blizak naturalističkim piscima kraja 19. veka, no istovremeno visoko svestan i savestan umetnik, u svoj je opus integrisao mnoge modernističke narativne tehnike (npr. tehniku toka svesti, vremenskog flešbeka koji nalazimo u filmovima, polifoniju glasova, narativne rezove i poetske komentare).

Roman »Buka i bes«, 1929, prikaz je propasti četvoro dece stare porodice Kompson, uklopljen u istoriju američkog Juga, a ujedno i eksperimentalni, inovativni roman toka svesti koji može stati uz bok Džojsovom »Uliksu«. Radikalnost foknerovske inovacije vidljiva je i po tom što je, esencijalno, sav roman sadržan u svesti idiota Bendžija. Tom je delu poput slike u ogledalu suprotstavljen roman o krajnje siromašnoj seljačkoj porodici Bundrenovih, »Kad ležah na samrti«, 1930, koji se sastoji od unutrašnjih monologa muža i (umiruće) žene, njihove vizionarske i ekstravagantne dece i suseda, a radnja kulminira u mitsko-grotesknom, ali primitivnom i tvrdoglavom, ustrajnom prevoženju majčinog tela na daleko groblje u doba velike poplave.

Posebno je šokantno »Svetilište«, 1931, u kojem impotentni gangster Popaj kukuruznim klipom siluje otmenu i izazovnu Temple Drejk te sa njom živi u bordelu u Memfisu. Andre Malro nazvao je »Svetilište« prodorom grčke tragedije u kriminalni trivijalni roman. Slede »Svetlost u avgustu«, sa središtem oko tragičnog lika Hrista-Sotone, heroja i zločinca Džo Kristmasa, opsednutog hipernadraženom rasnom svešću i samomržnjom zbog sumnje da ima crnačke krvi; taj roman istovremeno sadrži i najpotresniju ljubavnu priču u Foknerovom opusu i prikaz otrovnog bujanja verskog fanatizma, te »Avesalome, Avesalome!«, 1936, tehnički nerazmrsiv splet opsesivnog unutrašnjeg monologa mladog Kventina Kompsona i trostrukog narativnog prenošenja verzija priče o usponu i padu Tomasa Sutpena u doba pre, tokom i posle Američkog građanskoga rata – radnja se događa pola veka pre same priče o usponu i padu Juga kao kao zasebne civilizacije. Taj roman, koji je sam pisac smatrao svojim najvećim ostvarenjem, „najfoknerskiji“ je autorov iskaz o Jugu, ljudskoj sudbini i životu uopšte.

»Zaselak«, 1940, prvi je deo „trilogije“ o porodici Snoups, groteskno prikazanih i karikiranih pripadnika razgranatog plemena „belog šljama“ i njihove najezde na Džeferson pod vođstvom Flema Snoupsa, koji u preostala dva dela, »Grad«, 1957. i »Palata«, 1960, preuzima banku i postaje vodeća ličnost u Džefersonu sve dok ga ne ustreli prevareni rođak. I u toj trilogiji, koja sadrži više političke satire i društvene kritike, a manje mitske veličine i tragičnog raskola nego što je uobičajeno kod njega, Fokner ostaje majstor: uz svu detaširanost i sarkazam, trilogija obiluje nezaboravnim scenama i likovima među kojima dominiraju Foknerov alter ego, advokat Gavin Stivens i njegov prijatelj, zdravorazumski i humani prodavac V. K. Retlif (kasnije se ispostavilo da V. K. stoji za Vladimir Kirilovič – još jedan Foknerov ironično-humani komentar u doba bujanja makartizma i Hladnog rata).

Od kasnijih romana su poznatiji »Uljez u prašinu«, 1948, mešavina detektivske priče i pomalo didaktične priče usmerene protiv rasnog greha Juga otelovljenog u linčovanju, zatim »Bajka«, 1954, alegorijska povest koja rekreira hrišćanski mit, smešten u rovove 1. svetskog rata u Francuskoj, te »Lupeži«, 1962, poslednji roman, objavljen tik pre piščeve smrti – laka priča protkana nostalgijom za prošlim vremenima. Ta se dela inače smatraju slabijim i moralizatorskim iskazima autora koji je u to doba izgradio personu južnjačkog gospodina liberalno-humanističkih pogleda.

No, u velikom, tragičnom razdoblju Foknerovog stvaralaštva, koje je trajalo od kraja dvadesetih do sredine četrdesetih, pojavila su se i dela hibridnih oblika: u »Divljim palmama«, 1939, autor modernu gradsku priču o tragičnoj ljubavi prepliće s komičnim narodskim „epom“ o doživljajima nevino osuđenog robijaša u vreme velike poplave. Neke je pak zbirke novela objavio kao „romane”: »Nepobeđeni«, 1938, (Foknerov „vestern“ i njegovo najpristupačnije delo), te hronika bogate farmerske obitelji MekKaslin »Siđi, Mojsije«, 1942, zapravo zbirka povezanih pripovedaka u kojima se ističe »Medved«, prikaz obrednog lova na drevnog medveda, simbola iskonskog prirodnog poretka – priča protkana nostalgijom za nepovratno nestalim „izgubljenim rajem“. U tom je smislu zanimljiv i »Rekvijem za opaticu«, 1951, sastavljen od dramskih i proznih segmenata. Fokner je objavio i nekoliko zbirki novela te razgovora sa studentima na raznim univerzitetima (Virdžinija Tek, Nagoja), a posmrtno su izašli neki početnički radovi i izabrana pisma.

Uticaj

Vilijam Fokner je, po mnogim mišljenjima, najveći američki romanopisac i jedan od najvećih svetskih prozaista uopšte. Njegovo delo karakterišu raskošna invencija, vatromet tehničke virtuoznosti, dominantna tragična i tragično-ironična vizija života u kojoj vlada sudbina, usud (kob, fatum), no ublažena i oživljena čestim burlesknim i drastično komičnim scenama. To delo, koje istražuje ponore zla i infernalne situacije (ludilo, incest, ubistvo, masakriranje, silovanje, linč, bratoubistvo, čedomorstvo), istovremeno je afirmacija ljudskosti i stoičkog humanizma izraženog u hrišćanskoj ikonografiji i naglasku na vrlinama koje je Fokner istaknuo u svojem nezaboravnom govoru pri dodeli Nobelove nagrade: hrabrost, saučešće, ponos, ljubav, čast i žrtvu. Foknerov je uticaj na svetsku književnost veliki: dovoljno je reći da su posleratna američka, zapadnoevropska i latinoamerička literatura nezamislive bez njega, od Kamija do Markesa, od Vargasa Ljose do Toni Morison.

Dela
Romani
  • „Vojnikova plata“, (1926)
  • „Komarac“, (1927)
  • Sartoris“, (1929)
  • Buka i bes“, (1929)
  • „Kad ležah na samrti“, (1930)
  • Svetilište“, (1931)
  • „Svetlost u avgustu“, (1932)
  • „Avesalome, Avesalome!”, (1936)
  • „Divlje palme“, (1939)
  • „Zaselak“, (1940)
  • „Siđi, Mojsije“, (1942)
  • „Uljez u prašinu“, (1948)
  • „Rekvijem za opaticu“, (1951)
  • „Bajka“, (1954)
  • „Grad“, (1957)
  • „Palata“, (1960)
  • „Lupeži“, (1962)
  • Zastave u prašini”, (1973)

Napisao je i veći broj kraćih priča i pripovedaka.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *