Artur Rembo – Biografija

Žan Nikola Artur Rembo (20. oktobar 185410. novembar 1891), francuski pesnik, koji se rodio u Šarlvilu u Francuskoj. Bio je predstavnik pokreta dekadencije i imao jak uticaj na savremenu književnost, muziku i umetnost. Svoja najpoznatija dela je stvarao u kasnim tinejdžerskim godinama i zato ga je Viktor Igo opisao kao dete Šekspir. Bio je nemirnog duha, prešao preko tri kontinenta pre svoje smrti u 37. godini.

Život
Porodica i detinjstvo (1854-1891)

Artur Rembo je rođen u provincijskoj porodici srednje klase u Šarlvilu, u Ardenskoj oblasti, u severoistočnoj Francuskoj. Priča se da je njegovo detinjstvo bilo zapanjujuće, postoji mit po kome se nakon rođenja otkotrljao na pod sa jastuka na kome ga je dadilja ostavila i počeo da puzi ka vratima. Gospođa Rembo se prisećala da nakon što je Artura predala dadilji na čuvanje i vratila se iz nabavke, dadiljino dete je bilo obučeno u odeću namenjenu Arturu i ležalo je u njegovoj kolevci, a Artur, go i prljav se veselo igrao u staroj škrinji za so.

Kada je Artur imao šest godina, otac je napustio njihovu porodicu i majka je nastavila sama da vaspitava svoju decu. Zbog toga je Artur odrastao pod snažnim uticajem majke, stroge katolkinje, koja ih je odgajala u strogom i religioznom duhu.

Obrazovanje i tinejdžerske godine

Strahujući od lošeg uticaja sredine na njene sinove, gospođa Rembo je svoju porodicu preselila u Cours’ d'Orleans i sama ih podučavala do njihove devete godine kada ih je poslala u lokalnu školu. U toku njihovog obrazovanja, strogo ih je kontrolisala i kažnjavala. Terala ih je da uče po sto stihova na latinskom, a ako bi pograšno izrecitovali uskratili bi im obroke. Kada je Artur imao devet godina napisao je protesni sasatav o tome zašto ne želi da uči latinski u školi. On je osuđivao klasično obrazovanje kao izlaz za dobro plaćenu poziciju i stalno pisao kao želi da bude kapitalista. Dečacima nije bilo dozvoljeno da napuste majčinu blizinu i do njihove petnaeste godine ona ih je pratila do škole.

Dobra jutarnja misao

U četiri jutrom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Zorom kroz šumarak leti.
Na ogromnom se Gradilištu,
Gde sunce Hesperida teče,
S rukavima zasukanim
Komešaju drvoseče.
U pustinji biljnoj treba
Oplate da spreme krasne
Gde će raskoš gradska da se
Smeje ispod lažnog neba.
Za radnike – podanike
Jednog vavilonskog kralja –
Venero, pusti ljubavnike
Čija je duša puna slavlja.
O kraljice pastira!
Daj radniku rakiju životvornu,
Nek mu snaga bude mirna
Do kupanja u podnevnom moru.

Iako veoma individualne prirode , Artur je bio strastveni katolik poput svoje majke. Zbog ovoga je nazivan prljavim, malim licemerom od strane svojih školskih drugova. Do dolaska na College de Charleville njegovo čitanje se svodilo na Bibliju, ali je uživao u bajkama i pričama o raznim avanturama. Arturov tutor, koga je njegova majka unajmila nadajući se njegovj uspešnoj školskoj budućnosti, uspeo je da kod Artura probudi interesovanje za grčki, latinski i za francusku klasičnu književnost. Takođe ga je podstakao da piše originalne stihove i na francuskom i latinskom jeziku. Prva Remboova pesma koja je odštampana je ,,Novogodišnji poklon siročadi (Les Etrennes des orphelines) i objavljena u izdanju Revue pour tous's 2. januara 1870. Žorž Izambar, koji je stigao u Šarvil neposredno nakon objavljivanja pesme postao je Remboov mentor iz književnosti i veliki uzor. Prva pesma koju je pokazao Izambaru bila je Ofelija koja će kasnije biti deo antologija i jedna od Remboovih najboljih pesama. Nakon izbijanja francusko-pruskog rata i odlaska Izambara, Rembo je klonuo duhom, pobegao u Pariz, bio uhapšen i proveo je u zatvoru nedelju dana.

Ofelija

I

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju…
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.

Vetar velove vije, grudi joj celiva,
voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:
– Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

II

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
– Vetrovi što se ruše s norveških bregova
Šaptali su ti reči opore slobode;

To dah jedan što ti guste svijao kose
Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;
Slušao ti je srce pev prirode, što se
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

To ti glas ludih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
– Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

III

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

Krajem oktobra 1870. Remboovo ponašanje je postalo vidno provokativno i nekonvencionalno. Počeo je da pije, nepristojno se izražava, krao je knjige iz lokalnih radnji i postao neuredan. Bio je u kontaktu sa Izambarom i govorio mu o svojim osećanjima i doživljajima ”Patnje su nepodnošljive, ali moramo biti jaki, biti rođeni kao pesnici, a kao pesnika sam sam sebe prepoznao.” Širile su se glasine da se priključio Pariskoj komuni 1871. koju je opisao u pesmi ,,L'orgie parisienne”.

Rembo i Verlen

Remboov prijatelj Šarl Ogist Bretanj nagovorio ga je da piše Polu Verlenu, istaknutom pesniku simbolisti, pošto su pisma upućena drugim pesnicima ostajala bez odgovora. Rembo je poslao dva pisma Verlenu koja su sadržala nekoliko njegovih pesama, uključujući šokantnu “Le dormeur du Val” (Spavač u dolu). Verlen je bio oduševljen Remboovim stvaralaštvom i pozvao ga da dođe u Pariz. Remboa je opisao sledećim rečima: “Bio je kao pravo dete, bucmast i svež, sa velikim, koščatim, prilično nespretnim telom, koje kao kod svih adolescenata još uvek raste, sa veoma teškim ardenskim akcentom, skoro dijalektom, koji se dizao i spuštao kao da će da se prelomi”. Rembo i Verlen su započeli kratku i burnu aferu. Remboovo okrutno ponašanje je sablaznilo pariski književni milje.

Spavač u Dolu

To je zelen-rupa s raspevanom rekom
što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.
Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.
S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, Prirodo, jer zima ga mori.
Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladic spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

U septembru 1872. su zajedno otputovali u London, ali ovog perioda se Rembo kasnije sa žaljenjem sećao. Živeli su u velikom siromaštvu, jedva sastavljali kraj sa krajem tako što su podučavali i dopunjavali džeparac koji je Verlen dobijao od svoje majke. Krajem juna 1873. Verlen se vratio u Pariz zbog netrpeljivosti koja se javila između njega i Remboa, ali je uskoro počeo da tuguje zbog Remboovog odsustva. Poslao je telegram Rembou da se sastanu u Briselu, ali ovaj susret se nesretno završio. Međusobna netrpeljivost je rasla, svađe su bile neprestane i Verlen se prepustio opijanju. Kupio je revolver i municiju i u stanju opijenosti i besa ispalio dva hica u Remboa, koji je bio ranjen u levi ručni zglob. Rastali su se na železničkoj stanici u Briselu i u prvi mah Rembo nije podigao optužnicu protiv Verlena smatrajući ranu kao bezopasnu i površnu. Međutim Verlen je uhapšen zbog pokušaja ubistva, ispitivan o privatnim odnosima sa Remboom zbog tužbi koje je njegova žena podnela u vezi sa odnosom sa Remboom. Rembo je povukao tužbu, ali je sudija ipak osudio Verlena na dve godine zatvora.

Suza

Daleko od seljanki, od ptica i od stada,
Pio sam, klečeći usred nekog vresa
Medu nežnim leskama, pod zelenim maglama
Smlaćenog popodneva… Osim nemog bresta,
I ledine bez cveta, i neba punog tmice,
Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj?
Šta sam to povukao iz vrga-čuturice?
Napitak zlatni, bljutav i od kog teče znoj.
Takav bih bogme bio za krčmu loša firma.
No nebo se do večeri promenilo olujom.
To behu crne zemlje, jezera, jata riba,
Stanice, kolonade pod plavom noćnom strujom.
U devičanski pesak voda je šumska tekla,
Vetrovito je nebo lokvice ledom bilo,
Pa ipak, kao lovcu na školjke ili zlato,
Kad pomislim da meni do pića nije bilo

Rembo se vratio u Šarlvil, završio Boravak u paklu (Une Saison en Enfer), delo koje je uz Lotreamonova Maldororova pevanja inaugurisalo pesmu u prozi i izvršilo snažan uticaj na modernu poeziju dvadesetog veka.

Putovanja
Moje boemstvo – fantazija

Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;
Imao sam čak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatočenik što u snu cvijet ljubavi skuplja.

Rupom su zjapile hlače mi jedine.
– Bijah Palčić-sanjar što slikove ište.
Velika mi Kola bjehu konačište,
A moja sazvježda šuštahu iz tmine,

Te, uz put sjedeći u jesenje veče,
Ja ih osluškivah, pustivši da teče
Mojim čelom rosa – sok što snagom vrca,

Pa, slažući rime sred čarobne tmice,
Ja sam prebirao, ko na liri, žice
Ranjenih mi cipela – stopu pored srca!

Rembo i Verlen su se sreli poslednji put u Štutgartu 1875. nakon Verlenovog puštanja iz zatvora i njegovog preobraćanja u katoličanstvo. Rembo se do tada odrekao pisanja i odlučio da živi mirnim, radničkim životom. Bio je dobrovoljni vojnik holandske kolonijalne armije da bi besplatno otputovao na Javu. Uskoro je dezertirao i vratio se u Francusku. Decembra 1878. stigao je u Larnaku na Kipru, gde je radio za građevinsku firmu kao nadzornik kamenoloma. U Francusku se vratio zbog groznice, koja je dijagnostikovana kao tifusna. U Abisiniju je otputovao 1880. kao službenik u trgovačkoj agenciji. Živeo je sa urođeničkim ljubavnicama i samostalno trgovao kafom i oružjem. Februara 1891. počeo je da oseća velike bolove u kolenu, a tretman je bio bezuspešan. Morao je zbog lečenja da se vrati u Francusku i u bolnici u Marseju mu je amputirana desna noga. Post-operativna dijagnoza je bila rak. Nakon boravka u porodičnoj kući u Šarlvilu pokušao je da se vrati u Afriku, ali mu se na putu stanje pogoršalo i primljen je u bolnicu u Marseju, gde je nakon bezuspešne operacije i preminuo 10. novembra 1891. godine u 37-oj godini života.

Večnost

Našli smo je opet.
A koga to? – Večnost.
Val do sunca propet,
More uzneseno.
Dušo stražarice,
Šapnimo priznanje
Te ništavne tmice
I plamena danjeg.
Od svih ljudskih težnja
I opštih elana,
Slobodnih čežnja
Krilima si gnana.
Jer po tebi samo,
Žeravo od svile,
Mi Dužnosti znamo
Što nas stalno sile.
Tu nikakve nade
Preporoda nema.
Strpljen taj ko znade,
Patnja nam se sprema.
Našli smo je opet.
A koga to? – Večnost.
Val do sunca propet,
More uzneseno.

Fiktivni prikazi

U filmu Total Eclipse iz 1995. Remboov lik je tumačio Leonardo di Caprio.

Selektivna bibliografija
  • Une saison en enfer (Boravak u paklu), 1873.
  • Illuminations (Iluminacije), 1886. (Pretpostavlja se da je tekst napisan u periodu 1872-1873)
  • Poésies complètes (Sabrani stihovi), 1895. (Prvo objavljivanje ranijih stihova)

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *