OD pesme “Selidba”, objavljene u prvoj zbirci poezije “Opservatorija Varšava” pre tri decenije, pa preko naslova “Sarajevski marlboro”, “Mama Leone”, “Ruta Tannenbaum” i niza drugih, pa do najnovijeg romana “Selidba”, Miljenko Jergović (52) objavio je više od 40 knjiga, prevedenih na 20 jezika i nagrađenih mnogim, pretežno međunarodnim nagradama.

Tom nizu, krajem prošlog meseca, u Kulturnom centru Novog Sada dodao je još jedno međunarodno književno priznanje koje nosi ime Milovana Vidakovića, utemeljivača romana u modernoj srpskoj književnosti. Reč je o prestižnoj međunarodnoj nagradi po koju su prethodnih godina u Novi Sad hitali velikani pisane reči – Orhan Pamuk, Mario Vargas Ljosa i Peter Handke.

– Nagrade, i kada se dobijaju i kada vas mimoilaze, nose neku poruku – kaže Jergović, inače diplomirani filozof i sociolog, u intervjuu “Novostima”.

– S jedne strane, velika mi je čast da sam se našao u nizu velikih pisaca koji su pre mene dobili “Vidakovića”. Na neki način mi je još važnije što je reč o nagradi koja se dodeljuje u Novom Sadu i u Srbiji. Ovo je prva nagrada koju sam dobio u Srbiji. To mi je veoma bitno jer Srbiju i srpsku kulturu doživljavam kao deo vlastite kulture i vlastitog kulturnog i jezičkog identiteta.

* S obzirom na biografsku činjenicu da ste rođenjem Sarajlija, a po adresi Zagrepčanin, hoćete li ovim rečima dodatno zbuniti sve one koji ne mogu da se opredele jeste li bosanskohercegovački ili hrvatski pisac?

– Sebe doživljavam kao pisca svih onih koji me čitaju na osnovu iskustva svog maternjeg jezika. Mnogo sam više pisac građanina Beograda, Doboja ili Novog Sada koji čita moje knjige, nego što sam pisac nekog Hrvata koji ih ne čita. Mislim da je to najtačniji odgovor na ta pitanja i dileme.

* Pomalo kontradiktorno jugonostalgiju definišete kao “iritantnu, dosadnu, prljavu etiketu koju po odabranim ljudima lepe nacionalisti svih boja”, a s druge strane imate zanimljivu tezu o sećanju kao čovekovom prokletstvu?

– Jugoslavija je bila institucija, kao što je institucija i Pošta i Služba društvenog knjigovodstva. Nas ne pogađa raspad države nego naše životne okolnosti koje su se odvijale u vreme tog raspada. To što se SFRJ raspala, ni na koji način ne menja moj odnos prema Danilu Kišu, Vasku Popi, Milošu Crnjanskom ili Srđanu Valjareviću i Mileni Marković. Nije SFRJ njih činila mojim piscima, nego to što ih čitam, jezik i kulturno i civilizacijsko istorijsko iskustvo koje nam je takođe zajedničko. Sve to skupa jednako postoji i sa Jugoslavijom i bez nje.

VLADAVINA POMOĆU IZMIŠLjENOG KRIVCA * Živite u Zagrebu, iz neposredne blizine posmatrate loše odnose Hrvatske i Srbije. Šta vidite? – Manipulacija je idealan način vladanja. Jer, ako se neka politika, na primer u Hrvatskoj, pokaže neuspešnom, ako zdravstvo ne funkcioniše, ako su penzije male i sve više ljudi gubi posao, iz perspektive vladajuće politike najefikasniji način da svoju političku poziciju popravi jeste da svom narodu sugeriše kako su za sva zla ovog sveta krivi Srbi. Ako nema Srba u Hrvatskoj, ima Srbije koja je kriva zato što je u Hrvatskoj loše. Od kraja naših ratova nije bilo nijednog ozbiljnog pokušaja da se sa takvim politikama prekine. Ta vrsta manipulacije, ubeđen sam, više ne vodi ni u kakav rat, ali oni na takav način mogu vladati sledećih sto godina.

* Kako danas na najbolji način trebalo da koristimo to nekadašnje zajedničko iskustvo?

– Naše sličnosti, bliskosti i zajednička iskustva trebalo bi da koristimo tako da postanemo bolji. Na primer, kada ste pisac, ugodnije je biti pisac na jeziku koji razume 18 miliona ljudi nego pisac koga u hrvatskom slučaju razume četiri i po miliona ljudi a u Srbiji devet miliona. Bolje je, bez obzira na to što se to “veće” sastoji od različitih nacionalnih i jezičkih identiteta.

* Insistirate i na terminu “kultura sećanja”…

– Važan je to termin, ali često nije shvaćen ni u puno ozbiljnijim društvima nego što su naša. Kultura sećanja je oblik društvene higijene koji nalaže zajednici i njenim pripadnicima da se sećaju, pamte i beleže ono što se stvarno dogodilo a ne ono na čemu insistira njihova privatna ili nacionalna legenda. Problem naših istorija i problem naših sećanja je u tome što su to uglavnom fantomska sećanja – sećamo se uglavnom onoga čega se želimo sećati, a ne onoga što se stvarno dogodilo.

* Slično kao posle traumatičnog razvoda?

– Poput bivših partnera koji se posle razvoda sećaju svoje žene ili muža kao monstruma ili čudovišta, nikada se od toga ne uspevaju otrgnuti i nikada se ne zapitaju – ako je ta osoba monstrum ili čudovište, kako se moglo dogoditi da završim s njom ili s njim, i kako su u početku mogle postojati normalne godine tog braka?

* Zašto pojedini novi istoričari posle “jugorazvoda” proizvoljno prepravljaju istorijske fakte?

– To je oblik društvene patologije i društvene nastranosti, da naši nacionalisti poslednjih godina demonstriraju potpuno nastranu potrebu da vlastite narode i narodne elite prikažu gorima nego što su oni stvarno bili.Onda se događa to da se u Hrvatskoj javlja nostalgija za ustašama i da se negiraju činjenice vlastitog antifašizma. U Srbiji se uz kampanju rehabilitacije većeg broja četničkih vođa, događa o bizaran pokušaj rehabilitacije Milana Nedića. Koji je smisao satanizacije jugoslovenskog antifašizma? Partizanski pokret, naročito od 1945. do 1948, nije ostavio baš najlepše posledice po mnoge naše porodice, ali to ne znači da su nacionalni izdajnici, fašisti i kvislinzi bili dobri i pozitivni.

* Vaše viđenje istorijske uloge Gavrila Principa izaziva različite reakcije. Pohađali ste, istina, 70 godina kasnije, istu sarajevsku gimnaziju koju je završio i Princip i razmišljali o njemu. Kako danas, gotovo četiri decenije kasnije, doživljavate Principa?

– Da, u gimnazijsko vreme, imao sam neki osećaj da se krećem prostorom kojim su se kretali neki davni ljudi koji su odredili sudbinu veka. Nacionalistička dogma u Principu vidi mučenika, borca za nacionalnu stvar i heroja, a evrozapadnjaci iz pozicije 21. veka i njega i pripadnike Mlade Bosne vide kao Al kaidu i teroriste našeg doba i čak one koji su uzrokovali Prvi svetski rat. Po mom mišljenju, ništa od svega toga nije tačno. Oni su bili obrazovani klinci zainteresovani za zapadne trendove, čitali su anarhističke knjige i modernu poeziju. Austrougarski liberalizam, pored ostalog, proizveo je i svoje atentatore

* Šta Zapad dobija time što ceo vek posle atentata u Sarajevu proglašava Principa zločincem, potpuno ignorišući istorijski kontekst i koloplet interesa svetskih sila?

– To je rezultat opšte površnosti. Princip je istorijska ličnost i dete epohe u kojoj su na sve strane delovale zavereničke atentatorske grupe koje su u to vreme ciljale na nekog cara, kralja, ministra. Treba samo prebrojati atentate s kraja 19. i početka 20. veka, prisetiti se da je i sam Franc Ferdinand postao prestolonaslednik zahvaljujući atentatima koje su organizovali neki drugi mladi idealisti.

* Kako da se izborimo sa trendom opšte površnosti karakteristične za prvu petinu 21. veka?

– Ne može se o 1914. razmišljati logikom iz 2018. To je neinteligentno. Sada stvari izgledaju drugačije, danas ljudi imaju mobilne telefone. Princip i članovi Mlade Bosne nisu ih imali, a da jesu, zamislite kako bi izgledala komunikacija njih sedmorice i kako bi, u tom slučaju, sačekivali Franca Ferdinanda. Mi se ponašamo kao da je ovo naše vreme postojalo oduvek i kao da su ljudi oduvek bili ovakvi kakvi smo mi danas. A nije tako.

DVA SARAJEVA, DVA MILjENKA

* Sarajevo nekada i sada?

– To su dva grada iz niza razloga, a najvažniji je što je Sarajevo iz mog sećanja ulepšano mojim uspomenama. Današnje Sarajevo gledam očima posmatrača. Promenili smo se i mi. Ja iz predratnog vremena jedva imam veze sa ovim današnjim Miljenkom Jergovićem.

n Često ističete da je Andrić obeležio vaš život, ali i da se taj doživljaj nobelovca menjao u vašoj svesti…

– Svaki ozbiljni čitalac ima svoj doživljaj Andrića. Iz današnje porodične, jezičke i istorijske perspektive, Andrić je vrhunac ovog jezika za koji nama u ovom regionu ne treba prevodilac i ove književnosti. On je taj prema kojem se mi kao čitaoci orijentišemo. Iz moje najličnije prespektive, on je pisac uz kojeg sam rastao od svoje 14. godine, kada sam pročitao prvi put jednu njegovu pripovetku. Od tog trenutka stalno čitam iste priče i romane i kroz njih gledam kako se menja Andrić i kako se menjam ja.

Večernje Novosti online