Pol Valeri – Biografija

Valeri Pol (francuski: Paul Valéry; Set, 30. oktobar 1871. — Pariz, 20. juli 1945), francuski pjesnik i esejista, jedan od najpoznatijih pisaca lirike.

Studirao je pravo u Monpeljeu.

Čarolija

Istanjeni
mesec lije svetlost belu
Na mramor; čitavo tkanje srebra meka,
Gde
hoda i misli da san sniva neka
Devojka biserna u sedefnom velu.

Za
svileno jato labuda što brodi
Tičuć polu-sjajnim perjem trsku nežnu,

Ruka njena kida jednu ružu snežnu
I listići prave krugove po
vodi.

Klonula samoća, pustinja prijatna!
Kada vrtlog vode gde
sja Luna zlatna
Broji kristalaste odjeke kraja,

Koje srce
podnet može car prekrasni
Noći te, na kobnom svodu, pune sjaja,
A
da krik ne pusti oštar ko mač jasni?

Godine 1892. nastanjuje se u Parizu.

PRIJATELJSKA ŠUMA

Mislima čistim poneseni
iđasmo šutke
čestom dugom
držeći ruku jedan drugom
pored cvjetova zatamnjenih.

Samotni,
poput zaručnika,
sve kroz zelenu noć prerije,
dijeljasmo taj plod
čarolije –
mjesec, drugara bezumnika.

Tad umrijesmo na
mahovini,
sami, u blagoj hladovini
te šume prisne i sumorne.

A
gore, gdje je sjaj bjeline,
mi se nađosmo suze roneć’,
ja i moj
dragi drug tišine !

Na njega su uticali Edgar Alan Po i Stefan Malarme, no napušta pjesništvo i posvećuje se studiju matematike, arhitekture i filozofije.

Jedan plamen jasni …

Jedan plamen jasni živi u dnu mene
A
ja hladno silni, blistav život gledam …
Volet mogu samo snu kada
se predam
Pokrete mu ljupke sa sjajem slivene.

Moj plamen mi
vraća pogled tek u noći,
Posle teških snova sred tama,
Kad
nesreća raspe se u mraku sama,
Tad me on oživi i daje mi oči.

Nek
sjaj prsne, odjek što me budi baca
Na obalu mesa mog jednog mrtvaca,

A moj smeh, tuđ meni, čuva kroz sluh pomno.

Ko u praznoj
školjci kad šumore vali,
Sumnju, – kroz čuđenje divno i ogromno:
Da
l’ živ sam, il’ mrtav, bdim il’ spavam, šta li?

Tek je 1913. godine na nagovor Andrea Žida pristao srediti za štampu svoje mladenačke strofe, pa je sledeće četiri godine pisao poemu (514 stihova) „Mlada Parka“.

KLONUĆE

Ja sam kao carstvo, kasno, blizu kraja,
što barbare bijele kako idu gleda,
Akrostihe kujuć’ lijene stihe reda,
Sloga zlatna, bolna od sunčeva sjaja.

U osami duša od dosade pati.
Krvave su bitke, kažu tamo dolje,
O, nemoćni što smo, slabi i bez volje,
Bez želje da radost života se vrati!

O, ne moći htjeti, o, čak niti htjeti!
Oh, ispili sve smo! Bathil, smij se tiše!
Oh, ispili sve smo, riječi nema više!

Samo pjesma jedna vatri namijenjena,
Jedan rob nehajni, što sveđ nekud leti,
I dosada neka, bol nepreboljena.

U svojim esejima raspravlja o najrazličitijim temama: o književnosti, arhitekturi, o lažima istoriografije i zločinima politike, o čeliku i elektricitetu, o ženama i parfemima i dr.

*Ravnodnevica*

Menjam se… Ko napušta me?… Mirno lišće
stablu koje vidim slama stas…
Ruke su mu umorne da mi tajne stišće:
tišina je moja izgubila glas.

Moja duša, ako njen poj bejaše vrutak
sa pesmom svojih kapi,
sad je vir duboki gde daleki oblutak
nad grobom ptica zjapi.

U ležaju peska što kao prah je mekan
spavaju mi izgubljene stope,
a ja živ se spuštam pod senke i čekam
s ruinama svojim da se stope.

Mesečarku Dušu izgubljenu gledam
kroz vodeni čisti veo
čiji mir i vreme kvari mehur jedan
tom grobu da bi odoleo.

Sama sebi, možda, priča i oprosti,
al’ podležuć’ sklopljenim očima,
napušta me verna i, puna krotkosti,
ostavlja me mojim udesima.

Ispunjava srce neshvatljivim krikom,
a to se srce što zalud bije
s Persefonom gloži nad Euridikom
čija prsa nose ujed zmije…

Klonuli svedoče naših nežnih dana,
o sunce, kao ljubav u nama,
s paklenih te žala blagost nesvladana
nepovratnim zove obalama.

Jeseni, čistoto! o samoćo golema
od tuge i od slobode!
Razumem tek ono čega više nema;
sjaj biva sve što ode.

Dok se ja vezujem za svoj pogled kamni
u surovom i ustrajnom “Zašto?”,
senka trepavica, jedan drhtaj tamni
izmeđ’ MENE i mene je zasto…

Kakva vešnost drage odsutnosti minu
i okončaše iznenada?
Laganim pokretom podeli godinu
jedan list što pada.

Slabo, suvo lišće, blistavi ostaci,
meni vaš šum krti,
a ti, bledo Sunce, poslednje strele baci
na vreme što drhti…

Da, budim se najzad, jer vetar jesenji
zgrabio me tužnim letom svojim;
sav taj ruj sa zlatnim trubama mi smeta
i ja se srdim i ja postojim!

Član Francuske akademije postao je 1925, na poziciji br. 38. bio je u periodu 1925-1945.

Djela
  • „Album starih stihova“,
  • „Raznovrsnost“,
  • „Duša i ples“,
  • „Analecta“.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *