Srđan Leković – Panova frula

PANOVA FRULA

Negde, kao da sam te,
čini mi se,
već sreo?
Gde stojiš stamena,
belih ramena,
čista, prozirna,
laka k'o san mojih nemira.
Negde,
gotovo nestvarna,
sa sazvežđima prosutim u kosi,
očima krupnim,
gde noć može da noći
po vas celi dan
i tren
i dva,
i da mu nema pomoći…
Toliko bejahu krupne, te oči.

Taj moj san,
čitav svet
i po koji kan-kan,
odlaze gde je nestao poslednji Pan,
bez frule, sećanja.
Ne,
nije mećava zamela trag,
već deca.
Velika!
Da se ne vrati stavljena prepreka,
čik je preskoči i živi doveka
uz one oči,
i onaj dan.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *