Sylvia Plath – Biografija

Sylvia Plath (* 27. oktobar 1932. Boston, Massachusetts; † 11. februar 1963. Primrose Hill, London), američka spisateljica, pjesnikinja i novelistkinja.

Biografija

Njen otac: Otto Emile Plath, porijeklom je Nijemac i bio je profesor biologije i njemačkog jezika. Umire od komplikacija dijabetesa 1940., kada je Sylviji bilo osam godina. U školi se ističe izvrsnim uspjehom i interesom za književnost. Bila je ambiciozna, željna uspjeha i priznanja. Pisala je pjesme od ranog djetinjstva (prvu je objavila već sa osam godina), a kao učenica redovno je pobjeđivala na školskim književnim takmičenjima.

Ja sam okomita

No ja bih radije bila vodoravna.
Ja nisam drvo s korijenom u zemlji
Što siše minerale i majčinsku ljubav
Kako bih svakog ožujka mogla svjetlucati u lišću,
Niti sam ja ljepota vrtne ljehe
Što privlači svoj dio uzvika “Ah”, živopisno obojena,
Nesvjesna da će uskoro morati izgubiti latice.
U usporedbi sa mnom, drvo je besmrtno
A vrtna gredica nije visoka, no to više iznenađuje.
I ja želim dug vijek prvoga i izazovnost potonje.

Noćas, u jedva zamjetnoj svjetlosti zvijezda,
Drveće i cvijeće rasiplje svoje prohladne mirise.
Šećem među njima, no nijedno od njih me ne zamjećuje.
Katkada mislim da kada spavam
Mora da sam im najsavršenije nalik –
Misli su postale nejasnim.
Prirodnije je za me da ležim.
Tad smo nebo i ja u otvorenom razgovoru,
A bit ću korisna kad konačno legnem:
Tad će me drveće moći već jednom dotaći i cvjetovi naći vremena za me.

Sa osamnaest godina već objavljuje i u ozbiljnim časopisima (primjerice “The Christian Science Monitor“), a kao dvadesetjednogodišnjakinja živi neko vrijeme u New Yorku kao urednica magazinaMademoiselle“. Nakon završene druge godine studija, 1953. pada u depresiju, doživljava živčani slom te pokušava izvršiti samoubistvo. Zavukla se u podrumsko skrovište i otrovala pilulama za spavanje. Našli su je nakon tri dana i uspjeli joj spasiti život. Narednih nekoliko mjeseci provodi u privatnoj bolnici, na rehabilitaciji. To razdoblje svog života i tu krizu opisala je u autobiografskom romanuStakleno zvono” 1963.

Lezbos

Pakost u kuhinji!
Sikću krompiri.
Sve je to Holivud, bez prozora,
Neon trepće kao užasna glavobolja
Stidljive papirnate trake namesto vrata –
Pozorišne zavese, udovičine lokne
A ja sam ti, draga, patološka lažljivica
A moje dete – vidi je, smetenu na podu,
Lutkica pokidanih konaca, do besvesti se rita –
Zasto je ona šizofrena,
Rumeno njeno i belo lišće, panika,
Bacila si njene mačiće kroz prozor
U nekakvu cementnu jamu
Gde pogane, bljuju i cvile a ona ne može to da sluša.
Kažeš ne podnosiš je,
Kopile je devojčica.
Ti kojoj su produvali jajovode kao pokvaren radio
Očišćen od glasova i istorije, statičke
Buke novog.
Kažeš trebalo bi da udavim mačiće. Njihov smrad!
Kažeš trebalo bi da udavim svoju devojčicu
Prerezaće sebi grlo u desetoj ako je luda u drugoj.
Beba se ceri, debeli puž
Na uglačanim rombovima oranž linoleuma.
Njega bi mogla da pojedeš. On je dečak.
Kažeš muž ti ne valja.
Njegova jevrejska mama čuva njegov slatki seks
poput bisera
Ti imaš jednu bebu, ja imam dve.
Trebalo bi da sedim na steni kraj Kornovola i kosu da
češljam.
Trebalo bi da tigraste gaćice nosim, avanturu bi
trebalo da imam.
Trebalo bi da se sretnemo u drugom životu, trebalo bi
da se sretnemo u zraku,

Ja i ti.

Dotle tu je smrad masti i bebina pogan.
Drogirana sam i tupa od poslednje pilule za spavanje.
Smog kuvanja, smog pakla
Preplavljuje naše glave, dve zlobne oprečnosti,
Naše kosti, našu kosu
Zovem te Siroče, siroče. Bolesna si.
Sunce ti daje čir, vetar ti daje TBC.
Nekad si lepa bila ti.
U Njujorku, u Holivudu, muški su govorili: “Svršila?
Uf, mala, strašna si”
Glumila si, glumila i glumila iz zadovoljstva.
Impotentni muž izlazi na kafu
Pokušavam da ga unutra zadržim
Stari gromobran,
Kisela kupatila, vedrine od tebe daleko.
Baca se niz plastično kaldrmisano brdo
Išibana trola. Varnice su plavičaste.
Bljuju plavičaste varnice,
Rasipajući se u milion čestica poput kvarca.

O dragulju! O, dragoceni!
Te noći je luna
Teglila svoju torbu, bolesna
Zver
Gore nad svetlima pristaništa
A onda je postala normalna
Tvrda, izdvojena i bela.
Sjaj ljušture na pesku na smrt me je preplašio
Nastavili smo da sakupljamo pregršti, ljubeći ga
Meseći ga, telo mulata,
Svileni pesak.
Pas je pokupio tvoje pseto od muža. On je otišao.

Sad sam tiha, u mržnji
Do grla,
Tupa, tupa.
Ne govorim
Pakujem tvrde krompire kao finu odeću
Pakujem bebe,
Pakujem bolesne mačke.
O, vazo kiseline,
Ljubav je to čime si ispunjena. Znaš ti koga mrziš.
Grli on svoju loptu i lanac dole kod vrata
Što se otvaraju ka moru
Gde ono nadire, belo i crno,
A onda kulja nazad.
Svakoga dana puniš ga duševnošću, kao krčag.
Tako si iscrpljena
Tvoj glas je moja naušnica
Što lepeće i siše, krvožedni šišmiš
To je to. To je to.
Viriš sa vrata,
Tužna veštičara: “Svaka je žena drolja.
Ne mogu da komuniciram.”

Gledam kako se tvoj dražesni decor
Zatvara nad tobom poput bebine pesnice
Ili sase, to more
Draga, taj kleptoman.
Još sam neiskusna.
Kažem: možda se i vratim
Znaš ti čemu služe laži

Čak ni na tvojim zen nebesima nećemo se sresti.

Nakon toga nastavlja školovanje i diplomira radom o Dostojevskom, odnosno ulozi dvojnika u romanima Dostojevskog. Dobila je stipendiju od Univerziteta Cambridge u Velikoj Britaniji 1955. Bila je i dalje rastrzana između studiranja, pisanja poezije i prilično jakih društvenih ambicija. Godine 1956. upoznala je engleskog pjesnika Teda Hughesa. Vjenčali su se tri mjeseca kasnije, u junu. Od 1957. do 1959. živjeli su u SAD-u, u Massachusettsu i Bostonu, radili kao nastavnici, pisali. Pohađala je časove poezije Roberta Lowela na Bostonskom univerzitetu i družila se s pjesnikinjom Anne Sexton.

GROZNICA 41

Čisto? Šta je to?
Jezici pakla su
mlitavi, mlitavi k'o trostruki

Jezici mlitavog, debelog Kerbera
što na ulazu dahće. Nemoćan
lizanjem da očisti

Grozničavu tetivu, greh, greh.
Zapomaže fitilj.
Neuništivi vonj

Ugašene sveće!
Ljubav, ljubav, niski pramenovi dima se viju
oko mene k'o Isidorini šalovi, bojim se

Zakačiće se jedan i u tačku zaglaviti.
Takvi sumorno žuti pramenovi dima
sopstveni element tvore. Neće se razići,

Već će oko Zemlje kružiti
gušeći staro i nejako,
bolešljivo

U kolevci odojče nežno,
grozna orhideja
viseći svoj vrt u zraku veša,

Djavolji leopard!
Izbeli njega radijacija
i ubija začas.

Tela preljubnika pomazujući
k'o pepeo Hirošimu i razjedajući.
Greh. Greh.

Dragi, svu noć
gasih se i palih, gasih se i palih.
Preteški postaju čaršavi k'o bludnikov poljubac.

Tri dana. Tri noći.
Limunova voda, pileća
voda, gadi mi se voda.

Prečista sam za tebe il’ bilo koga.
Telo me tvoje
ranjava kao što svet ranjava Boga. Svetiljka sam –

Moja glava mesec
od japanske hartije, moja od zlata iskovana koža
beskrajno fina i beskrajno skupa.

Zar te ne užasava moja vrelina? I moja svetlost.
Celom sobom kamelija sam neizmerna
što žari se i ljeska, blesak do bleska.

Mislim da se dižem,
mislim da ću se uzneti…
Late brojanice od vrelog metala, i ja, ljubavi ja

Čista sam acetilenska
Devica,
opervažena ružama

Poljupcima, kerubinima,
svim onim što te ružičaste trice znače.
Ni tebi, ni njemu

Ni njemu, ni njemu
(moja se ja rastvaraju, podsuknje stare drolje) –
Raju.

Od 1959. Sylvija i Ted žive u Londonu. Sylvija postaje majka i objavljuje knjigu. Kćerki je ime Frieda Rebbeca, a knjizi “Kolos”. Nakon spontanog pobačaja 1961. napuštaju London i nastanjuju se u Devonu. Godine 1962. rađa sina imenom Nicholas Farrar. Međutim, u ljeto iste te 1962. otkriva muževljevu nevjeru, razdvajaju se i Sylvia s djecom odlazi živjeti u London. U ovim posljednjim mjesecima života piše više nego ikad. Pisala je često po dvije-tri pjesme na dan, a u zadnjoj sedmici svog života napisala ih je pet. Uspjela je pripremiti svoju narednu knjigu: “The Bell Jar” za štampanje potpisavši je pseudonimom Victoria Lucas, no nije živa dočekala njenu publikaciju. U januaru 1963. izašlo je “Stakleno zvono”. Govorila je na BBC-u, novinari su tražili intervjue, objavljivala je u časopisima. Ipak, 11. februara 1963. začepila je sve pukotine u kuhinji krpama, gurnula glavu u pećnicu i otvorila plin.

Luna i tisovo stablo

Svetlost uma je to, hladna i planetarna.
Stabla uma su crna. Svetlost je plava.
Na moja stopala, ko da sam Gospod, trave polažu svoje jade,
Članke mi peckaju i o prolaznosti mrmore.
Dimne, utvarne magle nastanjuju to mesto
Od moje kuće odeljeno nizom nadgrobnih ploča.
Prosto ne mogu da nazrem kuda se stiže.

Luna nije izlaz. I sama je lice,
Belo ko zglob i strašno uznemireno.
More za sobom vuče, ko mračno zlodelo; ćuti
Sa O-zevom potpunog očaja. Tu ja živim.
Dvaput nedeljom, zvona izbezume nebo –
Osam velikih jezika obznanjuju Vaskrsenje.
Na kraju, trezveno odbiju svoja imena.

Uvis stremi tisovo stablo. Gotskog je oblika.
Oči ga slede i lunu pronalaze.
Luna je moja mati. Nije ona mila ko Marija.
Iz njene odore plave mali šišmiši ispadaju i sove.
Kako bih volela da u nežnost verujem –
Lice kipa, svećama umekšano
Skreće, baš k meni, svoje blage oči.

Nisko sam pala. Cvetaju oblaci
Plavi i tajnoviti ponad lica zvezda.
U crkvi, potpuno će pomodreti sveci
Lebdeći na osetljivim stopalima iznad hladnih klecala.

Lica i ruku ukrućenih od svetosti.
Luna ne vidi ništa od toga. Gola je ona i divlja.
A poruka tisovog stabla je tmina – tmina i tišina.

Poetika

Ljubav te navije kao podmazani džepni sat,
Babica te je potapšala po stopalima, i tvoj ogoljeni krik
Smestio se između čestica.
Naši glasovi odjekuju, uveličavaju naš dolazak. Nova statua.
U promaji muzeja, tvoja nagost
baca senku na našu sigurnost. Stojimo okolo uprazno kao zidovi.

Nisam ti više majka
Kada oblaci glade ogledalo da bi odrazilo njihovo sopstveno usporeno
Nestajanje pod rukom vetra.
Čitave noći tvoj dah kao noćni leptir
Treperi između spljoštenih ružičastih ruža. Budim se da bih čula:
Udaljeno more šumi mi ušima.
Jedan krik, i spotičem se o krevet, teška kao krava i rascvetana
U svojoj viktorijanskoj spavaćici.
Tvoja usta otvoreno čista kao mačja. Prozorsko okno
Beli i guta svoje bezizrazne zvezde. I sada ispituješ
Tu svoju šaku tonova;
Jasni samoglasnici dižu se poput balona.

Sylvia Plath je pjesnik romantične isključivosti, koncentracije na sebe samu, istraživanja unutrašnjeg (krajolika svoga bića). Priroda joj nikad ne donosi utjehu, ili pozitivno ispunjenje. Ona boravi u sferama halucinacije i duševne bolesti, i uvijek se iznova suočava s temom smrti. Svoj život potpuno otkriva u svojoj poeziji. U njenim pjesmama kao da nema granica između onog ko govori, onog kome se govori i onog o kome ili čemu se govori. Svi se ti subjekti i objekti prelijevaju, pretaču, prelaze jedan u drugi. Njen lični život i život u istoriji kao da su zasjenjeni teretom nepodnošljive krivice za koju nema iskupljenja na ovome svijetu. Ta se krivnja stapa s osjećajem egzistencijalne samoće i groze čovjeka koji je osuđen da živi dalje poslije Auschwitza, poslije Hiroshime. Sylvia Plath je u prvom redu pjesnik “Ariela“, zbirke od četrdesetak pjesama koje je napisala u posljednjim mjesecima života.

Ženski Lazar

Opet sam to izvela
Jednom u svakih deset leta
To mi uspeva –

Neka vrsta pokretnog čuda, moja put
sjajna kao nacistički abažur,
moje desno stopalo

Pritiskač za hartiju
Moje lice bezlično, fino
Jevrejsko rublje.

Salvet u kut,
O, moj neprijatelju.
Jesam li užasna?

Nos, očne duplje, svi zubi?
Neprijatni zadah
Nestaće za dan.

Ubrzo, ubrzo će meso
Što grobna ga raka pojede
Kod kuće na meni da bude

A ja nasmejana žena.
Meni je tek trideseta.
I kao mačka mogu devet puta da mrem.

Ovo je Treći Put.
Koliko đubreta
Za uništenje svake decenije.

Koliki milion niti.
Gomila što krcka kikiriki
Gura se da vidi

Kako mi odvijaju ruku, nogu-
Veliko svlačenje.
Gospodo, dame,

To su moje ruke
Moja kolena
Moguće da sam kost i koža

Pa ipak ista sam, identična žena
Prvi put se desilo kad mi je bilo deset godina.
Nesrećan slucaj

Drugi put sam mislila
Da istrajem i da se više ne vraćam tu.
Njihala sam se sklopljena

Ko morska školjka.
Morali su da me zovu i zovu
I crve s mene skidaju kao biserje lepljivo.

Umiranje je
Veština kao i sve ostalo,
Ja to izvodim maestralno.

Izvodim tako da izgleda pakleno.
Izvodim tako da izgleda stvarno.
Moglo bi se reći rođena sam za to.

Lako je to izvesti u grobnici.
Lako je to izvesti i ostati gde si.
Ovo je teatralni

Povratak usred bela dana
Istom mestu, istom liku, istom zverskom
Poviku iznenađenja:

“Čudo!”
Koji me obara.
Plaća se

Razgledanje mojih ožiljaka, plaća se
Slušanje mog srca –
Stvarno kuca.

I plaća se, mnogo se plaća
Za reč ili dodir
Il kaplju krvi

Pramen moje kose ili mog odela.
Zato, zato Herr Doktor,
Zato Herr Neprijatelj –

Ja sam vaše delo,
Ja sam vaše blago,
Čedo od suva zlata

Što se u vrisak istapa.
Vrtim se i gorim.
Ne mislite da vašu veliku brigu sporim.

Pepeo, pepeo-
Džarate i mešate.
Meso, kost, ničeg tu nema –

Parče sapuna,
Burma s venčanja,
Plomba zlatna.

Herr Bog, Herr Lucifer
Oprez
Oprez.

Iz pepela
Ustajem s kosama crvenim
I muškarce kao zrak tamanim.

Djela
Poezija
  • The Colossus and Other Poems (1960.)
  • Ariel (1965.)
  • Three Women: A Monologue for Three Voices (1968.)
  • Crossing the Water (1971.)
  • Winter Trees (1972.)
  • The Collected Poems (1981.)
  • Selected Poems (1985.)
  • The Unabridged Journals of Sylvia Plath, edited by Karen V. Kukil (2000.)
Proza
  • The Bell Jar (1963.) pod pseudonimom “Victoria Lucas”
  • Letters Home (1975.)
  • Johnny Panic and the Bible of Dreams (1977.)
  • The Journals of Sylvia Plath (1982.)
  • The Magic Mirror (1989.), Plath's Smith College

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *