Carlos Fuentes – Biografija

Karlos Fuentes (španski: Carlos Fuentes; Panama, 11. novembar 1928 — Meksiko Siti, 15. maj 2012), meksički pisac i esejista. Među njegovim delima se izdvajaju “Smrt Artemija Kruza” (1962), Aura (1962), Stari gringo (1985) i Kristofer nerođeni (1987). U tekstu povodom njegove smrti Njujork Tajms ga je opisao kao “jednog od najpoštovanijeg pisca sa španskog govornog područja” ističući njegov značajan uticaj na tzv. “El Boom”, “eksploziju Latino-američke literature 60-ih i 70-ih godina 20. veka, dok ga je Gardijan nazvao “najvećim Meksičkim piscem”. Njegove mnoge literarne nagrade između ostalih uključuju nagradu „Miguel de Servantes” kao i najveće Meksičko priznanje “Belisario Domingez medalja časti”. Često je pominjan kao jedan od glavnih favorita za dobijanje Nobelove nagrade, ali je nikada nije dobio.

Biografija

Fuentes je rođen u Panama Sitiju, Panama od majke Berte Masijas i oca Rafaela Fuentesa, koji je kasnije postao Meksički diplomata. Kako se porodice selila zbog očeve karijere, Fuentes je svoje detinjstvo proveo u nekoliko prestonica Latinske Amerike, što je bilo iskustvo koje mu je kasnije po sopstvenom priznanju pomoglo da se bolje kritički osvrne na Latinsku Ameriku. Od 1934. do 1940, Fuentesov otac je bio zapošljen u ambasadi Meksika u Vašingtonu, gde je Karlos pohađao školu engleskog jezika, koji je kasnije perfektno govorio. Takođe tokom tog vremena počinje da piše, kreirajući sopstveni magazin koji je delio po stanovima u kvartu.

1938. godine Meksiko je nacionalizovao nalazišta nafte unutar svoje teritorije što je dovelo do negodovanja SAD ali i Fuentesovog okruženja,, što je pisac kasnije istakao kao događaj koji mu je pomogao da shvata sebe više kao Meksikanca. 1940. godine Fuentesova porodica se seli u Santijago, glavni grad Čilea. Tu Karlos prvi put pokazuje interesovanje za socijalizam, što će postati jedna od njegovih životnih pasija, jednim delom i kroz zanimanje za poetiku Pabla Nerude. Živeo je u Meksiku po prvi put posle 16 godina, kada je počeo da studira prava na Universidad Nacional Autónoma de México sa željom da jednoga dana radi u diplomatskoj službi. Tokom tog perioda počinje i da radi u dnevnim novinama Hoj pišući kratke priče.

1957. godine Fuentes je imenovan za glavnog za razvijanje kulturnih veza pri Sekretarijatu za inostrane poslove Meksika. Sledeće godine objavljuje novelu “Gde je vazduh svež”, što mu odmah donosi popularnost i dozvoljava da napusti diplomatsku karijeru i da se u potpunosti posveti pisanju. 1959. godine se seli u Havanu u vreme Kubanske revolucije gde piše članke i eseje podržavajući Kastra. Iste godine se ženi Meksikanskom glumicom Ritom Maćedo. Smatran od žena izuzetno zgodnim, Fuentes je održavao duže ljubavne afere sa glumicama Žanom Moro i Džin Siberg, koja je bila inspiracija za novelu “Dijana, boginja koja lovi sama”. Drugi brak sa novinarkom Silvijom Lemus je trajao sve do njegove smrti.

Fuentes je službovao i kao ambasador Meksika u Francuskoj (1975-1977), dajući ostavku zbog imenovanja bivšeg predsednika Gustava Dijaza Ordaza na mesto ambasadora u Španiji. Takođe je podučavao i na univerzitetima Braun’, Prinston, Harvard, Kolumbija, Pensilvanija, Dartmut i Kornel. Njegovi prijatelji su bili Luis Bunjuel,Vilijam Stajron, Fridrih Direnmat, i sociolog Si Rajt Mils kome je posvetio delo “Smrt Artemija Kruza”. Bio je dobar prijatelj i sa Nobelovom nagradom nagrađenim meksičkim pesnikom Oktaviom Pazom ali se prijateljstvo prekinulo kada je Fuentes počeo da podržava Sandinistički front nacionalnog oslobođenja što se nije dopalo Pazu. 1988. godine Pazov magazin “Vuelta” je doneo napad Enrikea Krauza na legitimitet Fuentesovog meksičkog identiteta, što je otvorilo svađu između Paza i Fuentesa koja je trajala sve do Pazove smrti 1998. godine.

Fuentes je imao troje dece, od kojih ga je samo jedno nadživelo, Sesilija Fuentes Maćedo rođena 1962. Sin Karlos Fuentes Lemus, umro je od komplikacija izazvane hemofilijom 1999. godine u 25 godini. Ćerka Nataša Fuentes Lemus (rođena 31.avgusta 1974) umrla je od posledica predoziranja drogom u Meksiko Sitiju 22. avgusta 2005. godine, u 30 godini.

Književni rad

Fuentes je sebe opisivao kao premodernističkog pisca koji je koristio samo olovke, pera i papir. Postavljao je pitanje „Da li reči trebaju nešto više“. Fuentes je govorio kako mrzi one autore koji od početka govore kako znaju recept za uspeh. Prilikom govorenja o svom procesu pisanja, isticao je da pre nego što otpočne sa pisanjem sebi postavi pitanje „Za koga ja to pišem“

Fuentesov prvi roman „Gde je vazduh svež“ je bio odmah veliki uspeh. Ovaj roman prati priču o Federiku Roblesu koji je odbacio svoje revolucionarne ideje kako bi postao moćni finansijer, ali čitaocima takođe nudi i kaleidoskopsku prezentaciju vinjeta Meksiko Sitija, čineći od romana istovremeno i biografiju jednog grada. Roman je bio popularan ne samo zbog svoje proze, koji sadrži jaku upotrebu unutrašnjeg monologa i istraživanja posledica, nego i zbog jasnog portreta nejednakosti i moralne korupcije u Meksiku.

Godinu dana kasnije izdaje roman „Mirne savesti“ koji prikazuje privilegovanu srednju klasu grada osrednje veličine, verovatno po modelu grada Guanohuata. Opisan od tadašnjih čitalaca kao „klasičan Marksistički roman“ iznosi nam priču o privilegovanom mladiću čija se stremljenja prema socijalnoj jednakosti suprostavljaju materijalizmu koji vlada u njegovoj porodici.

Fuentesov najpoznatiji roman „Smrt Artemija Kruza“ se pojavio 1962 i danas „važi za najznačajnije delo Špansko-američke literature“. Kao i u većini njegovih romana on se služi rotacionom naracijom, tehnikom koju Karen Hardi opisiju kao demonstraciju „kompleksnosti ljudske ili nacionalne ličnosti“. Na roman je umnogome uticao film Orsona Velsa „Građanin Kejn“, a paralelne sličnosti sa filmom se mogu videti u tehnici. Kao i film, i roman počinje sa scenom glavnog protagoniste na samrtnoj postelji, a zatim se priča o Artemiju Kruzu kreće kroz njegova sećanja što roman održava između prošlosti i sadašnjosti. Kruz je bivši vojnik iz Meksičke revolucije koji postaje bogat i moćan kroz nasilje, ucenu, podmićivanje i brutalnu eksploataciju radnika. Roman istražuje korupcione efekte moći i kritikuje iskrivljene originalne revolucionarne ideje kroz klasnu dominaciju, Amerikanizaciju, finansijsku korupciju i neuspeha reformi države.

Delo „Naša zemlja“ iz 1975, Fuentesov najambiciozniji rad, ja masivno „Vizantijsko delo“ koje govori o svim Hispano civilizacijama. Po ugledu na roman Džejmsa Džojsa „Fineganovo bdenje“, radnja romana „Naša zemlja“ se nepredvidljivo smenjuje između 16 i 20 veka, tražeći korene savremenog društva Latinske Amerike u borbi između konkvistadora i autohtonih Amerikanaca. Kao i „Artemio Kruz“ i ovaj roman sadrži dosta filmske tehnike u sebi. Roman je osvojio nagradu „Ksavijer Viljaurutija“ 1976, kao i Venecuelansku nagradu „Romulo Galjegos“ 1977.

Njegov roman iz 1985. „Stari gringo“, baziran na nestanku američkog novinara Embrouza Birsa tokom Meksičke revolucije, postaje prvi američki bestseler pisan od strane jednog Meksičkog autora. Roman nosi priču o Harijet Vinslou, mladoj Amerikanki koja putuje u Meksiko, i nalazi posao u kompaniji starog novinara (kojeg svi zovu „Stari gringo”) i Tomasa Aroja, revolucionarnog generala. Kao i veliki broj Fuentesovih dela i ovaj istražuje kako ciljevi revolucionarne borbe postaju leglo korupcije, u kojem Arojo pre bira da nastavi da radi na posedu gde je nekad radio kao sluga nego da prati ciljeve revolucije. 1989. godine roman je dobio filmsku adaptaciju sa Gregori Pekom, Džejn Fondom i Džimijem Smitsom u glavnim ulogama.

Meksički istoričar Enrike Krauz je bio snažan kritičar Fuentesa i njegove fikcije, nazivajući ga „gerilski kicoš“ u jednom članku iz 1988 zbog percipiranog jaza između njegove marksističke politike i ličnog životnog stila. Ipak povodom Fuentesove smrti Krauz je izjavio novinarima kako je Fuentes „jedan od najbriljantnijih pisaca 20. veka“.

Fuentesov djela su prevođena na 24 jezika. Ostao je plodan autor sve do pred smrt, kada je objavio esej o novoj vlasti u Francuskoj koji se pojavio u novinama „Reforma“ na dan njegove smrti.

Politički pogledi

Los Anđeles Tajms je opisao Fuentesa kao „modernog liberala“ primećujući da kritikuje „ekscese i levice i desnice“. Fuentes je dugo bio kritičar Institucionalne Revolucionarne Partije (PRI) stranke koja je vladala Meksikom od 1929 pa sve do izbora Visentea Foksa 2000. godine. Kritikovao je i nesposobnost Meksika da se spreči trgovina drogom. Iskazao je takođe svoje simpatije prema Zapatističkoj vojsci nacionalnog oslobođenja iz Čjapasa. Fuentes je takođe bio kritičan prema politici SAD, posebno prema, suprostavljanju Ronalda Regana Sandinistima, strategiji anti-terorizma Džordža Buša Mlađeg, imigracionoj politici SAD i prema ulozi SAD u ratu protiv narko kartela u Meksiku. Njegova politika ga je blokirala za ulazak u SAD sve do odluke Kongresa 1967. Jednom nakon što mu je bilo zabranjeno da putuje u SAD na promociju svoje knjige u SAD 1963. godine, on je odgovorio „prave bombe su moje knjige, a ne ja“. Nešto kasnije tokom svog života je komentarisao „SAD su veoma dobre u razumevanju sebe, ali veoma loše u razumevanju drugih“.

Prvobitno pristalica Fidela Kastra, Fuentes se okrenuo protiv njega zbog toga što ga je Kastro obeležio kao pretnju za Kubu zbog prisustvovanja Njujorškoj konferenciji, kao i zbog zatvaranja pesnika Herberta Padilje od strane Kubanskih vlasti. Fuentes je takođe kritikovao i Venecuelanskog predsednika Uga Čaveza nazivajući ga „tropskim Musolinijem“

Fuentesova poslednja poruka na Tviteru glasi „Mora postojati nešto izvan pokolja i varvarizma što će podržati egzistenciju ljudske vrste i svi mi moramo to tražiti.“

Smrt

Dana 15. maja 2012 Fuentes je preminuo u bolnici Angeles del Pedrigal u južnom Meksiko Sitiju od masivnog krvarenja. Tamo je dopremljen nakon što ga je njegov lekar pronašao bez svesti u njegovoj kući u Meksiko Sitiju.

Meksički predsednik Felipe Kalderon je napisao na Tviteru „Duboko sam potresen zbog smrti našeg voljenog i poštovanog Karlosa Fuentesa, pisca i univerzalnog Meksikanca. Počivaj u miru“. Nobelov laureat Mario Vargas Ljosa je izjavio „sa njegovim gubitkom, izgubili smo pisca čiji su rad i prisutnost ostavili veliki trag“. Francuski predsednik Fransoa Oland nazvao je Fuentesa „velikim prijateljem naše zemlje“ i pri tom istakao da je Fuentes „branio sa velikim žarom jednostavnu i dostojanstvenu ideju čovečanstva“

Fuentes je sahranjen uz sve državne počasti 16. maja, pri čemu je posmrtna povorka na nekoliko trenutaka zaustavila saobraćaj u Meksiko Sitiju. Sahrana je obavljena na Palacio de Bellas Artes a njoj je prisustvovao i predsednik Kalderon.

Dela
Romani

La región más transparente (Najprozračnija oblast), 1958.
Las buenas conciencias (Mirne savesti), 1959.
La muerte de Artemio Cruz (Smrt Artemija Krusa). 1962.
Aura (Aura), 1962.
Zona sagrada (Posvećena zona), 1967.
Cambio de piel (Menjanje kože), 1967.
Cumpleaños (Rođendan), 1969.
Terra Nostra (Naša zemlja), 1975.
La cabeza de la hidra (Glava hidre), 1978.
Una familia lejana (Neka daleka porodica), 1980.
Gringo viejo (Stari gringo), 1985.
Cristóbal Nonato (Kristofor Nerođeni), 1987.
La campaña (Pohod), 1990.
El naranjo (Pomorandžino drvo), 1993.
Diana o la cazadora solitaria, (Dijana, boginja koja lovi sama), 1996.
La frontera de cristal (Kristalna granica), 1997.
Los años con Laura Díaz (Godine sa Laurom Dijaz), 1999.
Instinto de Inez (Inesin instinkt), 2001.
La Silla del Águila (Orlov presto), 2003.
Todas las familias felices (Sve srećne porodice), 2006.

Pripovetke

Los días enmascarados (Prerušeni dani), 1954.
Cantar de ciegos (Slepačka pesma), 1964.
Agua quemada (Spaljena voda), 1981.
Redescubrimientos (Ponovna otkrića), 1982.
Constancia y otras novelas para vírgenes (Konstansa i druge novele za device), 1989.

Dramska dela

Todos los gatos son pardos (Sve mačke su sive), 1970.
El tuerto es rey (Jednooki je kralj), 1970.

Ove dve drame objavljene su 1971. godine pod zajedničkim naslovom Los reinos imaginarios (Imaginarne kraljevine).

Orquídeas a la luz de la luna (Orhideje na mesečini), 1982.

Eseji

El mundo de José Luis Cuevas (Svet Hosea Luisa Kuevasa), 1969.
La nueva novela hispanoamericana (Novi hispanoamerički roman), 1969.
Casa con dos puertas (Kuća sa dvoja vrata), 1970.
Tiempo mexicano (Meksičko vreme), 1971.
Cervantes o la crítica de la lectura (Servantes ili kritika čitanja), 1976.
El espejo enterrado (Zakopano ogledalo), 1992.
Geografía de la novela (Geografija romana), 1993.
Nuevo tiempo mexicano (Novo meksičko vreme), 1995.
Retratos en el tiempo, (Portreti u vremenu)sa sinom Karlosom Fuentesom Lemusom, 2000.
Los cinco soles de México (Pet sunca Meksika), 2000.
En esto creo (U to verujem), 2002.
Contra Bush (Protiv Buša), 2004.
Los 68 (Godina 68), 2005.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *