Dragan Jovanović Danilov – Biografija

Dragan Jovanović Danilov rođen je 7. novembra 1960. godine u Požegi. Studirao je na Pravnom i Filozofskom fakultetu u Beogradu na grupi za istoriju umetnosti.

Knjige pesama: Euharistija (1990), Enigme noći (1991), Pentagram srca (1992), Kuća Bahove muzike (1993), Živi pergament (1994), Evropa pod snegom (1995), Pantokr(e)ator (1997), Glava harfe (s Divnom Vuksanović, 1998), Alkoholi s juga (1999), Koncert za nikog (2001), Homer predgrađa (2003), Gnezdo nad ponorom (2005), Memoari peska (2008) i Moja tačna priviđanja (2010).Romani: Almanah peščanih dina (1996), Ikonostas na kraju sveta (1998) i Otac ledenih brda (2009).Knjiga autopoetičkih eseja: Srce okeana (1999).

Njegova poezija izazvala je kritičku recepciju na italijanskom, francuskom, engleskom, bugarskom, rumunskom i slovačkom jeziku. Između ostalih, zastupljena je u antologijama New European poets u izdanju Graywolf Press, Saint Paul, Minnesota, 2008. godine i u antologiji srpske poezije The horse has six legs u prevodu i izboru Čarlsa Simića, objavljenoj na engleskom jeziku, u izdanju Graywolf Press, Minneapolis, 2010. Učestvovao je na brojnim međunarodnim pesničkim festivalima. Održao je više samostalnih književnih večeri i čitanja poezije u Francuskoj.

Dobitnik je nagrada: “Brankove”, “Zmajeve”, “Branko Miljković”, “Meša Selimović”, Vitalove nagrade “Zlatni suncokret”, “Oskar Davičo”, nagrade Srpske akademije nauka i umetnosti iz fonda “Branko Ćopić”, “Prosvetine”, “Stevan Pešić”, “Risto Ratković”, “Jefimijin vez”, “Pesma nad pesmama”, “Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića” i “Dimitrije Mitrinović”.

Dobitnik je i međunarodnih književnih nagrada “Pro creation” i “Velika bazjaška povelja”.

Knjige pesama prevedene su mu na engleski, francuski, nemački, italijanski, grčki, bugarski, slovački, rumunski i makedonski jezik.

Roman Ikonostas na kraju sveta objavljen je na mađarskom jeziku 2006. godine.

Danilov je i likovni kritičar i esejista. Autor je monografije o slikaru Vasiliju Dolovačkom. Napisao je preko dve stotine tekstova za kataloge likovnih izložbi. Njegove autorske izložbe “Metafizika crteža” i “Mediteranska ozarenja” održane su u Modernoj galeriji u Valjevu 1999. i u galeriji Doma kulture u Čačku 2002.

Otac je kćeri Izabele i Sofije.

Deo teksta preuzet sa: GB “Vladislav Petković Dis” Čačak

Nedeljom po podne
duša je fascinantan fašist

Nedeljom po podne, duša je fascinantan fašist.
Golem je posrkao moje gondole od svile
i paučine, a vesla hitnuo u usta delfina.
Okićene jelke, daleko u brdima, osamljene su.
Prozori su smrznuta ogledala pod koja mi
dolaze irvasi. Hladno je u sobama u kojima
nikom nisam sin. Na praznom parkiralištu
devojčice igraju školice. Njine butinice su
prvi sneg. Pisati rečenice kao što ona baka
tamo preko puta zaliva svoje muškatle
u saksijama, kao što vrata cvile na svojim
šarkama, kao što svicu zasija trbuščić, tako.
Izabela, potrošio sam onaj parfem koji si mi
zimus kupila. Više ni na šta ne miriše ovaj dan
koji me truje plačem beba. Onoliko koliko je
detinjeg plača, toliko je nevinih lobanja pod zemljom.
Pod Kremljom. Da mi je na kolima punim
sena da zaspim. U tvojim ustima da zanemim
krikom od sedam milja. Ja svoje bogove čuvam
u cipelama. Cipele su karma arhanđela koji
još nisu prohodali.

Živeti u malim gradovima

I onda sam čuo tiho pucketanje,
nešto slično kao kad majka izjutra
prži krofne, dabome, kišne kapi
što šljiskaju po oknu, po mom licu.
Uistinu, šta raditi u ovom gradu u
tri sata po podne? Možda udisati miris
borovih iglica, ispijati dobrotu jogurta,
ili recimo ljubiti mladeže na nečijoj
dojci, toploj od stida. Baciti sidro
u nežnost svih sekundi, u dane bez ptica
na ogledalima i, svakako, u mak zarobljen
u profilima žena. U sumrak napisati pesmu
o dečaku koji svira violinu na malom
groblju, lepom kao uspavanka. Jeste,
kako preživeti u ovom gradu kad devojčice
igraju školice i smeše mi se iz jednog
sveta koga ne mogu da dodirnem, cvetovi
iz parka šire mirise u mom umu, a oblaci
brzo promiču. Gotova je berba, obrani su
vinogradi smisla. Slepi miševi koji me
nadleću su crni, čipkani brushalteri
kurve. Kad preminu jeleni, sumrak je
ionako već tu – smeši se svojoj sreći.

Noć uplakane biblioteke

Ne ostaje ništa drugo do kajanja zbog onoga
što sam napisao. Sazrevam sporo sa oblicima
podarenim stvarima i donosim plodove u kasnu
jesen. Svetac sam onoliko koliko to ne želim
da budem. Bejah žica violončela. Leteo sam
kao vilin konjic iznad svetlucave vode.
Privijao sam se uz knjige pesnika, kao uz skut
majčin. Nema tog bića u kome nisam bio.
I hladni okean je moja biblioteka i krčma
na lošem glasu, gde sevne oštrica noža.
Od zečića što noću pretrči ispred farova
automobila i izgubi se u šumi kao neugašena
želja – i od njega sam učio; i od ribe što
zasvetluca okrećući se u brzacima na bok.
I od tvog glasa, nalik na plamen sveće.
Ne zaboravljam bašte, vlažne i raščupane od
vetra. Jutra bogata pustoši, kad se iz neke
tamne škrtosti stane širiti svet u kome niko
nigde ne stiže. Granica između nas je nevidljiva.
U izvesnom smislu i neprijatelji moji meni su
dragi i ja se za njih molim ne bih li održao ovu
napornu ravnotežu. Ne postoji ram koji može
uokviriti ovo platno. Tamo gde prebiva nemir
deteta i gde svetluca ono neizgovoreno, tamo je,
moguće, moja biblioteka. Tek neiskazana radost
ima prste u kojima se iskušavaju krila. Ti, koji
sve stvari činiš mogućim, kao neko malo pseto
uzmi me u naručje! Ogrej me u ovim danima
okovanim ledom i učini da svaka moja reč bude
jedino moguća.

Pesma o bračnim parovima iz prohladnih severnih zemalja

Sasušeni starci i starice
koje je zahvatila neumitna jesen,
još uvek zaljubljeni bračni parovi iz
prohladnih severnih zemalja, drže se
za koščate ruke i obilaze Beograd.
Nesumnjivo, pošteno su odradili svoj
radni vek, već su izživeli svoje živote,
godine su brzo prošle i sve što će im se
u danima koji slede dogoditi, čist je dar.
Dokoni, verovatno bogati, a možda i
pobožni, sa iznenađujućim ponosom
idu s jedne destinacije na drugu,
a ja se ne mogu oteti utisku da oni zapravo
ne idu nikuda. Obasjani prolećnim suncem,
žure se da snime sve znamenitosti grada.
Vide ono što gledaju, gledaju ono što ne vide.
Ništa za njih nije tako dovoljno nezanimljivo
da se ne bi moglo posetiti i fotografisati.
Smirene iznutra, potpuno neuzrujane,
onako mušmulasto-zgužvanih lica,
zamišljam te postarije evropske bračne parove
pred Keopsovom piramidom i grobnicama
što otimaju čoveka od prolaznosti.
Ti ljudi očigledno znaju svoju meru i kao
graditelji iz faraonskih vremena zasigurno
nisu gradili ono što nisu mogli dovršiti.
Dok mi, odlazeći prema Kalemegdanu,
lagano izlaze iz vidokruga, svraćam pogled
na jedan drugi beogradski prizor: napokon,
kraj fontane tu su i nezasitni golubovi –
uz klepet krila otimaju se o mrvice.
Mali, pernati zlikovci ne mogu znati da su im
te mrvice ostavili zaljubljeni bračni parovi
iz prohladnih severnih zemalja, što nastavljaju
da žive u tužnoj pesmi koju sam napisao
u ovaj zimski sumrak, neraspoložen,
depresivan, sklon samoubistvu.


Davno izgovorene reči

Ne govorim rečima već ćutanjem
za koje mi je potreban odjek.

Ogledalo je moj sagovornik
zastrašujuće ćutljiv, a moja obaveštenost
toliko savršena da odmah zaboravljam
šta se maločas dogodilo i koja je rečenica
napustila moja usta.

Ali, naše se davno izgovorene reči
nama vraćaju iz dubokih klanaca,
sa planinskih vrhova prekrivenih snegom,
iz predela koji su postali nenastanjivi
i, dabome, iz šumnog gradskog vrenja,
užasnute saznanjem da još uvek postojimo
u nekom kutku grada.

Naše nas davno izgovorene reči posećuju
svake noći, izranjajući iz tamnih bezdana,
hoteći da nas venčaju sa nama samima.

Ali mi ne možemo čuti ono što smo izrekli,
niti znati zašto smo još uvek ovde kraj zavese
koju na poluotvorenom prozoru vetar povija,
donoseći lišće na kome nikada nećemo
napisati svete knjige.

Dubina

Sve počinje dubinom,
tim postojanim naličjem sveta,
magnetom što odbija sunčevo zlato.

Već u ovom životu, dubina je
naše duše stvorila za sebe.

Jesmo duboka bića: skrivamo se
ispod kože, ispod maski, ispod
reči koje smo izgovorili,
ili prećutali.

Jezik je voda skupljena iza masivne
brane za elektranu – svakodnevno
ronim u toj vodi; kad vazduh postane
ređi, odatle odlazim, još više ranjen,
tamo gde već jesam.

Ako se zemlja zatrese, to zapravo
ja sanjam u bezdanu gde sam nemi očaj
sakrio od drugih i od sebe.

Moje je boravište u dubini, tamo gde
se bol može osetiti samo kroz jezik.
Iz tog tamnog rečnika u kome se
ne vidi ništa, osećam još jedino
toplinu tvog pogleda koji se
seli u govor.

 

Kad velike duše odlaze

Ovaj dan slepo pokušava da izađe iz svoje
teskobe, iz oblika koji mu je dat.
Ovo ćutanje razapinje.
Kao vetar koji najednom promeni pravac,
dolazi vreme u kome više neće biti moguće
izmeriti nadu; jer velike duše će otići,
a na drugom kraju sveta neće se roditi nove.

Kad velike duše odlaze to je kao kad
u gustoj šumi padaju oborena stabla;
mogao bi ovo biti kraj sveta, pomislio bi,
jer njihov izdisaj prouzrokuje lavine i odrone.
Duše koje su nas grejale i koje smo voleli,
gde sad obitavaju? Kad bi nas na trenutak
mogle posetiti, znam da bi naša lica pokrila
sablasnim pismima od neizgovorenih reči.

Kad velike duše umiru, one onda huje kroz nas,
kao vetar – tako se sa nama opraštaju, a mi im
ne možemo kazati ko smo dok ne otvorimo srca
u gluvu noć u kojoj se šumor lišća pretače
u hučanje koga čak ni mrtvi ne poznaju.
Kada odu velike duše, kada se kao talas
vrate moru i sve tmine nama rasvetle,
lišće će zatreperiti i izgovoriti reči
koje se ne zaboravljaju; i obistiniće se sve.

Jer, laž je da mrtva usta ne govore: mrtvi
ne prestaju da pripovedaju i sami sebe ekshumiraju –
na ovoj litici gde vetar povija borove nadnete
nad ponorom, čujem njihove glasove.
Oni će nas izmeriti svojim pamćenjem
i vratiti razložnom odgovoru.
Pahulje će vejati odozgo zato da imenuju
šta je belo a šta ne; sa izrečenom kaznom
svitanje će nas izmiriti, a mi ćemo sačekati
svemoćni dan da nastavi priču bez topline.

Gavran i ja

Tog gavrana na ledini,
ja sam tu smestio.

Ja sam ga ukadrirao,
naslikao i nahranio
svojim pamćenjem.

Zauzvrat, on mene greje
sunčanim telom.

Hrabri me da opišem
rečima svet koji mene
opisuje iznutra.

Lako je gavranu –
harizmatičan upravo zato
što se ne trudi da to postane,
on ne mora pisati.

Tako savršenom, njemu je
dovoljno da mene posmatra
kako pišem.


Čuvar beležnice

I ova će beležnica jednom postati arhiv
peščanih dina, dnevnik umnoženih hlebova.
I ovo telo napušten rudnik nastanjen
noćnim pticama, nečujnim i tamnim kao voda.
Ovaj mali, okrugli grad biće bez mene
i klupa u parku gde sam kao dečak čitao Remboa.
Tvoj dlan lagašan kao vrapčić, mirisi
što luduju u krošnji jorgovana –
sve će to ostati bez mene, jednom.
Moja duboka soba i antikvarnica u kojoj
sam danima prekopavao po starim knjigama.
I ova lampa pod kojom sam čitao kao monah,
nekoj će drugoj duši osvetljavati stranice knjige.
Kao sova u svojoj duplji, prodavac će i dalje
čamiti u kiosku gde sam kupovao novine.
Penzioneri će slagati domine ispred
sodadžijske radnje, iz golubarnika će se
dizati letači, a ja ću nastaviti
da kucam u srcima mojih kćeri, hodaću
svetom njihovim savršenim telima i gledati
velike gradove njihovim vidom,
pod budnim okom nekog uplakanog svedoka.
U plaču, duša, gošća u stihiji, pretvara se
u lestvice što vode ka nebu.
U ovom pustom predelu, zora je već tako
stara; gavrani dole na ledini ispod mog
prozora, to znaju – oni su jak, crn narod
koji još nije potrošio svoju povest.
Vratio sam se iz praha, bogatiji za
još jednu odiseju odustajanja.
Kasarna je prazna, a neki glas vrši prozivku.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *