Ivan Ivanji – Kultura sjećanja: Odlomci iz života Hermana Geringa

Nikšićko pivo i ikona od sedefa

Na vrhuncu moći, Hermanu Geringu su u Berlin donosili nikšićko pivo koje je veoma voleo. To nije bio njegov jedini kontakt sa našim prostorima

Autor: Ivan Ivanji

Kralj Aleksandar I Karađorđević ubijen je 9. oktobra u Marseju. Na njegovoj sahrani 18. oktobra 1934. u Beogradu vladu Nemačke zastupao je maršal Herman Gering, posle Adolfa Hitlera drugi čovek nemačkog Rajha.

Prisustvo Geringa nije predstavljalo iznenađenje. Nešto pre toga, nemačka privredna delegacija je u Beogradu ugovorila sijaset poslova pre svega iz oblasti rudarstva, kupovala je rudu za vojnu industriju. Kralj je pre kobnog odlaska u zvaničnu posetu Francuskoj izjavio da ide u prijateljsku zemlju, ali da on nikada neće “…sudelovati u jednoj koaliciji koja će rešavati probleme srednje Evrope ako u njoj ne bude i Nemačka.”

Ja ne verujem da je Hitlerova Nemačka stajala iza atentata iako se ta teza provlači u nekim tumačenjima. Kraljevo ubistvo jeste naručio Musolini preko Anta Pavelića, ali u to vreme nemački firer i italijanski duče nisu bili u dobrim odnosima.

Ikona od sedefa

Postoji fotografija sa sahrane koju je objavila nemačka štampa, na kojoj Gering stoji pored francuskog maršala Filipa Petena. Obojica su u maršalskim uniformama, a Nemac nosi crnu traku žalosti na desnom rukavu. Možda razgovaraju o svojim iskustvima iz Prvog svetskog rata, u kome su učestvovali na suprotnim stranama.

Na Jutjubu se može videti desetominutni film o sahrani Aleksandra I Karađorđevića. Gering zastaje pred ikonom od sedefa i mrmlja nešto o tome kako je fascinantna. Ikona prikazuje tajnu večeru po uzoru na slavnu sliku Leonarda da Vinčija, izrađena je početkom XX veka, a bila je svadbeni poklon jerusalimskog patrijarha Damjana kralju Aleksandru i kraljici Mariji 1924. godine.

Herman Gering

Hitler i Gering 

Debeli nemački maršal je nije zaboravio. Odmah posle kapitulacije Jugoslavije aprila 1941. poslao je specijalne komandose da je pronađu i proslede njemu u Berlin. Visila je na zidu jednog od njegovih dvoraca sve do 1947. godine, kada ju je Udba pronašla i vratila. Tito i Ranković su je pogledali u kabinetu Krcuna Penezića i odlučili da se vrati na Oplenac, zadužbinu kralja Petra I. Tu se nalazi i danas.
Geringu se u našim krajevima nije svidela samo ikona od sedefa. U junu 1935. godine bio je na odmoru u Kraljevini Jugoslaviji, posetio Dubrovnik i Cetinje gde ga je primio ban Zetske banovine Mujo Sočica. Poslužili su ga njeguškim pršutom, sirom, crmničkim vinom i nikšićkim pivom. Pivo mu se mnogo svidelo. Tokom Drugog svetskog rata zahtevao je da mu ga redovno šalju u Berlin.

Đavolov general

Dvadesetjednogodišnji Gering jedva je dočekao početak Prvog svetskog rata 1914. Patriota željan slave učestvovao je od samog početka u prvim borbenim redovima, ali mu je rovovsko ratovanje brzo dosadilo, mladi oficir nije voleo da leži u blatu i očajno loše se hrani, bez mogućnosti da se istakne. Čuo je da traže ljude za novostvoreno ratno vazduhoplovstvo. Bez dozvole je napustio svoju jedinicu da bi se prijavio da bude pilot. To je moglo da ga košta ne samo vojničke karijere nego i života, ako bi se protumačilo kao dezerterstvo. Nije mario za to, hteo je da se proslavi.

Prvo su ga uzeli za izviđača. Sa tadašnjim aparatima fotografisanje iz visine bilo je veoma komplikovano. Mladi Gering se ludački naginjao kačeći se samo za noge da bi napravio najbolje slike. Ubrzo je prebačen na pilotsku obuku, dodeljen jedinici najslavnijeg ratnog pilota Prvog svetskog rata Manfreda fon Rihthofena, poznatog kao Crveni baron. Iz nebrojenih filmova nam je poznat njegov crveni, trokrilni avion. Gering se takmičio sa njim i sa svojim tri godina mlađim drugom Ernstom Udetom ko će da obori više neprijateljskih aviona. Odlikovan je najvišim nemačkim ordenom “Pur le merit”, pred čijim nosiocem su i generali morali da salutiraju. Fon Rihtofen je poginuo aprila 1918. a Gering postavljen na njegovo mesto komandanta.

Kada je pod Hitlerom postao glavnokomandujući ratnog vazduhoplovstva Gering je Udeta naimenovao za svog zamenika, ali su se na početku Drugog svetskog rata posvađali. Gering je bio morfinista, Udet alkoholičar i ženskaroš. U novembru 1941. izvršio je samoubistvo i svojom krvlju na zidu napisao “Debeli, ti si me izdao!” O tome je Udetov vršnjak Karl Cukmajer, koji nije podnosio Hitlera i sklonio se od rata u Ameriku, napisao dramu Đavolov general. Taj komad je izvelo i Jugoslovensko dramsko pozorište.

Jurišni odred

Herman Gering je teško podneo nemački poraz u Prvom svetskom ratu. Nije hteo da se pomiri sa činjenicom da se uzalud borio, smatrao je da je pozadina izdala front. Zbog toga je utočište potražio u novoosnovanoj “Nacional-socijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji” (NSDAP), čiji je vođa od 1921. godine postao austrijski moler, rezervni kaplar iz Prvog svetskog rata Adolf Hitler. Hitler se obradovao uglednom oficiru, nosiocu najvišeg ordena, poverio mu da organizuje paravojnu organizaciju pod imenom Jurišni odred (na nemačkom Sturmabteilung – SA).

Nestrpljiv, nezadovoljan razvojem političke situacije u Bavarskoj i celoj Nemačkoj, Hitler je zajedno sa generalom Erihom Ludendorfom, koji je za vreme Prvog svetskog rata bio komandant pozadine, 8. i 9. novembra 1923. izveo oružani puč koji je nazvao “nacionalnom revolucijom” i objavio da je smenio bavarsku vladu u Minhenu i nemačku vladu u Berlinu. Najavio je “marš na Berlin” po ugledu na Musolinijev “marš na Rim”. Došlo je do pucnjave između pučista i organa reda, koji su raspolagali mitraljezima i jednim topom. Poginulo je četiri policajca, trinaest pučista i jedan slučajni prolaznik. Hitler je pobegao, ali je ubrzo uhvaćen i osuđen na zatvor u kome je uživao mnoge udobnosti i napisao svoje delo Moja borba (Mein Kampf). Ludendorf je pred sudom oslobođen “s obzirom na njegove ratne zasluge”.

Gering se u vreme puča nalazio u Austriji, poručio da će se vratiti da bi se i njemu sudilo, ali Hitler je naredio da ostane gde je jer je pokretu bio potreban na slobodi.

Južni Tirol

Crnogorski zet, italijanski kralj Viktor Emanuel, posle marša fašista na Rim imenovao je 1922. godine Benita Musolinija za predsednika vlade. U tom pogledu, Duče je bio Hitlerov uzor. Međutim, kada je Hitler 1933. došao na vlast, dvojica diktatora su se posvađala oko Austrije. Hitler je hteo da “vrati” svoju rodnu zemlju u Rajh, a Musolini je garantovao njen suverenitet. Austrijski diktator Engelbert Dolfus bio je blizak Dučeu, pa ga je ilegalni ogranak Hitlerove NSDAP 25. juna 1934. ubio u Austriji. Kao odgovor, Musolini je poslao četiri divizije na granicu sa Nemačkom u Južni Tirol. Hitler se tada još nije osećao dovoljno jakim, porekao je da je organizator atentata i povukao se. Italijanska provincija Alto Adiđe – Južni Tirol – ostala je problem narednih godina.

Pre Prvog svetskog rata Italija je bila članica saveza za Austrougarskom i Nemačkom, na početku svetskog klanja se neko vreme držala neutralno. Odlučila se na koju će stranu tek 23. juna 1915. i objavila rat Austrougarskoj. Kao nagradu je 1919. kada su pobedničke sile povlačile mnoge nove, često čudne granice, dobila deo istorijske austrijske regije Tirol, južno od Brenerskog prevoja na Alpima.
Upravo taj region je tradicionalno bio ustanički. Više od jednog stoleća ranije pobunio se istovremeno protiv Italije, Francuske i Bavarske, koja je u to vreme bila posebna kraljevina unutar nemačkog saveza. Vođa ustanka bio je Andreas Hofer (1767–1810), koji je posle poraza pogubljen, ali je postao legendarna ličnost. Tako je predeo sa većinom koja je kao maternji jezik govorila nemački, a sebe smatrala Austrijancima, dospela pod vlast Musolinija, ali je na istu teritoriju apetit imao i Hitler.

Hitler je jačao, Italija slabila zbog ratova u Africi, Musolini je prihvatio da Nemačka anektira Austriju i pretvori je u svoju provinciju Ostmark, tako su se pojmovi Austrija i Tirol izbrisali. Jedan od praunuka Andreasa Hofera učestvovao je u otporu protiv Hitlera u toku rata i stradao. Musolini je 1943. Geringu poklonio oltar crkve južnotirolskog grada Štercinga koji potiče iz 1456. godine i smatra se jednim od vrhunskih dela italijanske gotike. Posle rata su ga Amerikanci zaplenili i posle mnogih peripetija, jer se pojavila i tvrdnja da je grad Štercing to remek-delo dobrovoljno poklonilo Geringu, tek se 1959. vratio u mesto nastanka.

Erhard Milh

Za vreme Drugog svetskog rata Herman Gering je bio glavnokomandujući nemačkog ratnog vazduhoplovstva, ali se više interesovao za lov i pljačku umetničkih dela širom Evrope. Uz to bio je morfijumski zavisnik, tako da je morao da se osloni na saradnike. Jedan od njih bio je Erhard Milh, čiji je otac Anton, vojni apotekar, bio Jevrejin. Da bi mogao da napravi karijeru u nacističkoj Nemačkoj, dokumenti su uz Geringovu pomoć prerađeni, lažno je utvrđeno da potiče iz neverstva njegove majke Klare sa jednim arijevcem. Gering je jednom prilikom izjavio: “Ko je Jevrejin odlučujem ja.”

Kao i Gering i Udet i Milh je učesnik Prvog svetskog rata od samog početka, od 1915. prvo izviđač, kasnije pilot. Posle rata se odlično snašao, učestvovao 1926. u osnivanju aviokompanije Lufthanza, bio jedan od njenih prvih direktora. Osim što je pored pilotskog ratnog iskustva pokazao i velike organizacione sposobnosti, Gering ga je nagovorio da se učlani u nacističku partiju, postavio ga na mesto državnog sekretara, obezbedio mu sve više i više vojne činove, poverio mu izgradnju Hitlerovog ratnog vazduhoplovstva, a malo po malo, pogotovu posle Udetovog samoubistva, praktično je taj polu-Jevrejin pod zaštitom Geringa komandovao ratnim vazduhoplovstvom.

Herman Gering

Gering i Peten na sahrani u Beogradu 

Naređenje za bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. formalno je izdao Gering, ali ga je pripremio Milh. Za nekoliko dana povukao je 600 aviona iz Francuske, Sicilije i Afrike i priključio ih grupi od 500 aviona koji su već bili u bazama u okruženju. Cilj mu je bio i da pomogne Italijanima koji su se zaglavili u Grčkoj. Ne samo da je razradio strategiju, nego je i lično leteo iznad Beograda. Komandant VIII korpusa ratnog vazduhoplovstva general Volfram fon Rihthofen (nije bio u srodstvu sa čuvenim Crvenim baronom), besno je zapisao: “…Moram u svom vagonu da čekam Milha, najzad sa zakašnjenjem stiže na pozni obrok, savetovao sam mu da odleti za Prilep i da prenoći kod nas u Bitolju.”

Milh je 30. juna 1935. odlikovan Ordenom Svetog Save prve klase. Nisam našao povod, podsećam da je taj orden uspostavio kralj Milan Obrenović 1882. i sve do 1945. bio je državni orden Srbije, potom Jugoslavije, a od 1945. postao je odlikovanje koje dodeljuje Srpska pravoslavna crkva. Milh je izbrisan sa spiska nosilaca ordena, ali nisam našao odluku da je zvanično povučena. Posle rata je na posebnom procesu pred američkim vojnim tribunalom 17. aprila 1947. osuđen na doživotnu robiju, ali je već 1954. pomilovan i pušten iz zatvora iako su ga smatrali suodgovornim i za smrtonosne eksperimente nad jevrejskim zatvorenicima u koncentracionom logoru Dahau, koji su za cilj imali da se pronađe način za spasavanje oborenih pilota koji bi pali u hladno more i gotovo promrzli. Milhova odgovornost za to nije dokazana, ali je proglašen krivim za zloupotrebu prinudnih radnika u Hitlerovoj vojnoj industriji.

Kraj rata

Kako je najkasnije 1945. postalo jasno da je Nemačka ponovo izgubila rat, mnogi nacisti, sa Adolfom Hitlerom, Jozefom Gebelsom i Hajnrihom Himlerom na čelu, izvršili su samoubistvo. Morfinista Gering je sebe smatrao nevinim ili u najmanju ruku da će se pobednici ponašati “viteški” prema poraženim “vojskovođama”.

Gering se sklonio iz Berlina koji je neprestano bombardovan u svoju kuću u Oberzalcbergu u Bavarskoj, blizu Hitlerove bavarske rezidencije. Javili su mu da je Hitler odlučio da ostane u svom bunkeru u Berlinu. Gering mu 23. aprila 1945. šalje telegram: “Moj fireru, da li se slažete da posle vaše odluke da ostanete u Berlinu na osnovu zakona od 29. 6. 1941. ja preuzmem celokupno rukovođenje Rajhom?” Hitler je prvo besneo, pa rekao: “Znam da je Gering lenj. Dozvolio je da se uruši ratno vazduhoplovstvo. Korumpiran je. Mnogo godina je morfinista. Znam ja to odavno…”

U međuvremenu, po Geringovom naređenju opremljen je laki avion sa kojim je uobražavao da može da odleti na sastanak sa američkim generalom Dvajtom Ajzenhauerom ili čak sa premijerom Velike Britanije Vinstonom Čerčilom i predsednikom SAD Herijem Trumanom. Pripremio je pisma u kojima im nudi sastanak, ali Hitler mu šalje telegram u kome mu zabranjuje bilo kakav korak u tom pravcu, a firerov šef kabineta Martin Borman, koji je pred kraj preuzeo sve komandne konce, smatrao je Geringov čin veleizdajom i naredio da esesovske jedinice pod komandom pukovnika Bernharda Franka opkole njegovu vilu. Engleski avioni su bombardovali celi okrug, Gering je sa ženom i kćerkom uspeo da pobegne u veliki bunker ugrađen u planinu, esesovci su to dozvolili, ali su ga odvojili od svih ostalih, ni sa kim nije smeo da razgovara. Nešto kasnije, Frank je došao do zaključka da Hitler i Borman više nemaju nikakvu moć i složio se da se porodica Gering u pratnji esesovaca prebaci u mesto Mauterndorf u Austriji.

Uprkos kapitulaciji, Gering se još uvek nadao da će sa Ajzenhauerom moći da pregovara “kao maršal sa maršalom” i o tome obavestio admirala Karla Denica, koga je Hitler postavio za svog naslednika. Admiral ga nije udostojio odgovora. Gering nije imao pojma da se SAD, SSSR, Velika Britanija i Francuska dogovaraju o suđenju glavnim nacističkim ratnim zločincima jer ga je američki general vazduhoplovstva Karl A. Spac pozvao u svoj štab na doručak sa šampanjcem. Kada je to čuo, Ajzenhauer je naredio da se Gering tretira kao ratni zarobljenik. Skinute su mu epolete, oduzeto ordenje, maršalski štap, oduzet prsten sa velikim dijamantom, dva kofera sa lekovima. Počela su saslušavanja. Četiri meseca su ga držali u jednom hotelu u banji Mondorf, gde su bili smešteni i drugi visoki zvaničnici Hitlerove Nemačke. Dobijali su američku vojničku hranu. Kada su Geringa u septembru 1945. otpremili u zatvor u Nirnbergu, smršao je četrdeset kilograma.

Smrt u Nirnbergu

Procesi protiv nacističkih ratnih zločinaca u Nirnbergu počeli su 20. novembra 1945. Optužen je 21 vodeći nacista. Gering je bio prvooptuženi. Izjavio je da ne priznaje nadležnost suda. Presudom objavljenom 30. septembra 1946. osuđen je na smrt vešanjem. Sutradan se obratio sudu sa zahtevom da ga streljaju jer je “celog života bio vojnik i spreman je da umre od metka drugog vojnika”. Molba je odbačena.

Herman Gering

Na suđenju u Nirnbergu 

Vešanje je zakazano za 16. oktobar u dva sata posle ponoći. Iako osuđenicima to nije saopšteno, nekako su za to saznali u predvečerje pre izvršenja. Posle temeljnog pretresa ćelije, Geringa su u 20.30 posetili vojni lekar dr Pfliker i potporučnik Mek Linden. Obukao je pidžamu i legao. Jedan američki vojnik ga je celo vreme posmatrao kroz špijunku na vratima. Oko jedanaest je primetio da se Gering trza kao da se guši i obavestio komandanta straže, koji je dojurio, otvorio ćeliju i konstatovao smrt, što je lekar malo kasnije potvrdio.

Pod ćebetom su nađena tri pisma. Jedno dugačko kao proklamacija upućena nemačkom narodu, američke vlasti ga nikad nisu objavile; drugo kratko ljubavno supruzi Emi koja je bila gumica; treće komandantu zatvora pukovniku Endrusu. Saopštio mu je da je imao tri kapsule cijankalija: prvu je ostavio među svojom odećom sa namerom da je nađu, drugu je uvek imao kod sebe, čak i u sudnici, a treća je bila sakrivena u kutijici sa kremom za kožu. Zaista je tu i nađena.

Devetorica nacista osuđena na smrt obešena su jedan za drugim. Geringovi posmrtni ostaci su zajedno sa ostalim leševima otpremljeni u krematorijum. Po jedan američki, sovjetski, engleski i francuski oficir proverili su njihov identitet. Spaljeni su, pepeo stavljen u istu posudu, a jedno vojno lice, čije ime nikada nije saopšteno, odnelo ju je džipom i prosulo u jarak pored nekog druma. Padala je kiša.
Gering je u zatvoru govorio da će ga se nemački narod kroz pedeset godina sećati kao velikog čoveka i dizati mu spomenike. To se, naravno, nije ostvarilo. Današnja Nemačka se odriče zločina nacističkog režima. Svaka njihova eventualna pohvala goni se kao krivično delo po službenoj dužnosti.

(VREME – Beograd)

Vijesti.me

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *