Krsto Vuković – Favorit

Favorit

 

U ključnoj trci

 

kladih se na pogrešnog konja.

 

Grlo broj sedam.

 

Pogriješih, zaneseno, ponovo,

 

u preskupoj provjeri

 

ličnoga vijeka.

 

I, evo, odzvanja poziv.

 

Daimonion kaže

 

Vrijeme je

 

da se konačno predam

 

i ne tražim lijeka.

 

 

 

A sve je izgledalo drugačije.

 

Gusta, duga, lepršava griva

 

snažne sapi,

 

crnog, mističnog sjaja.

 

Moć,

 

propeta visoko, do neba.

 

Rzanje

 

da strah utjera u kosti

 

i otjera sumnju u ishod,

 

do beskraja.

 

 

 

Zapeo, raskopitao se u mjestu.

 

Ljepotan!

 

Drobio zapeklu zemlju,

 

gulio goli kamen.

 

Aždaja krilata, ljuta!

 

Svaki mišić sabrao

 

uz bat mamuza.

 

Taj vranac jednorog,

 

Ko da ga tuce bikova i lavova

 

zaziva preko puta.

 

 

 

Izgledalo je tako lako.

 

Pa, ipak, u ključnoj trci

 

promaših pobjednika.

 

Želja moja, grozničava a lijepa,

 

dozivala tajno

 

Anđela čuvara i đavola

 

da tvrde pazar.

 

Zalog bila moja

 

naivnost slijepa.

 

 

 

Dok su svi grlatili

 

divljom tišinom

 

da će ta munja nebeska

 

zapaliti brazdu,

 

izrovana teška poprišta,

 

nisam znao da je

 

grlo broj sedam,

 

dvadeset i sedam,

 

šezdeset i sedam,

 

jedan te isti mamac –

 

plišani zec

 

u pasjim trkama,

 

pasjem vremenu,

 

u kojem očiglednost ne znači ništa!

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *