Marija Dragićević – Novembarska

Novembarska

Svake  večeri  uredno  sam  sahranjivala  stare  osjećaje.

 

A oni se  jutrima  vraćali  sa  prvim zracima sunca, udarima vjetra ili  kapima kiše.

 

I magle su ih prepune, one teške jesenje.

 

Poput bumeranga  se vrate,  uđu  bez  kucanja,

 

Zapljusne me  njihova  toplina, teško se  diše.

 

Vaskrsavaju poslije hiljadu i jedne smrti.

 

 

Nude  mi  primirje,

 

al’ samo na čas dok ne postave  ultimatum  po  ko zna  koji  put.

 

Pregovaramo satima , bezuspješno, mučno.

 

Sati se pretvaraju u dane, dani u godine.

 

 

Preplavljuju sobu, mene.

 

Pune su ih police, kutije za  nakit, tek oprani peškiri.

 

Mogu  da  ih namirišem u svakom kutku.

 

Ne  ostaje  prostora  ni  za  šta  drugo.

 

 

Osim  za  jedne  oči  koje su  ih  probudile.

 

 

 

 

 

 

17.11.2018.

 

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *