Odiseas Elitis – Biografija

Odiseas Elitis (grč.Οδυσσέας Ελύτης, pravo ime Odiseas Alepudelis, Οδυσσέας Αλεπουδέλης), jedan od najvećih grčkih pjesnika 20. vijeka.

Rođen je 2. novembra 1911. u Iraklionu na Kritu, a umro je 18. marta 1996. Dobitnik je grčke Državne nagrade za poeziju 1960. godine za poemu Dostojno jest i Nobelove nagrade za književnost 1979. godine, „za njegovu poeziju koja, na pozadini grčke tradicije, senzualnom snagom i intelektualnom jasnoćom opisuje borbu savremenog čovjeka za slobodu i stvaralaštvo“.

Pjesničke zbirke

Orijentacije (1939)
Sunce prvo (1943)
Herojska i tužna pjesma o potporučniku nestalom u Albaniji (1943)
Dostojno jest (1959)
Šest i jedno kajanje za nebo (1960)
Vrhovno sunce (1971)
Monogram (1972)
Sva ro erosa (1973)
Drvo svjetlosti i četrnaesta ljepota (1971)
Pastorčad (1974)
Knjiga signala (1977) (zbirka završnih izreka iz pjesničke zbirke Marija Nefeli)
Marija Nefeli (1978)
Tri pjesme s povlasticom (1982)
Kalendar nevidljivog aprila (1984)
Mali moreplovac (1988)
Elegije iz Oksopetre (1991)
Biciklistkinja (1991)
Zapadno od tuge (1995)
2×7 epsilon (1996) (posthumno)
Izbliza (1998) (posthumno)

Zbirke eseja

Otvorene karte (1973)
U bijelom (1992)
Vrt sa samoobmanama (1995)

Prevodi

Drugo pismo (1976)
Sapfa (1984)
Otkrovenje Jovanovo (1985)
Krinagora (1987)

Odisej Eliti

(02.11.1911 – 18.03.1996.)

Slučajni susret Krićanina Odiseja Alepudelija s poezijom francuskog nadrealiste Pola Elijara pre skoro pola veka bio je presudan za ceo život ne samo mladog Grka, budućeg pesnika i nosioca Nobelove nagrade za književnost, već i za jednu živu dinamičnu struju u grčkoj poeziji. Prevodeći Elijarove pesme na grčki jezik, mladi Odisej Alepudeli je, izgleda, smislio i svoje književno ime koje delimično reprodukuje ime tog francukog pesnika, te je u grčku poeziju ušao i ostao kao Odisej Eliti.


ELENI

Prva kap kiše ubila je leto
Natopile se reči koje su rađale svetlost zvezda
Sve one reči kojima si Ti bila jedini cilj!
Gde sada da raširimo ruke kad vreme ne računa više na nas
Gde sada da spustimo oči kad su daleki horizonti potonuli u
Oblake
Sada kad su se tvoji kapci sklopili nad našim predelima
A mi smo – kao da nas je prožela magla –
Sami samcati okruženi tvojim mrtvim slikama.

Sa čelom na prozorskom staklu bdimo nad novim bolom
Smrt nas ne može savladati dok ti postojiš
Dok na nekom drugom mestu vetar može da te celu drži u životu
Može da te odene izbliza kao naša nada izdaleka
Dok na nekom drugom mestu postoji
Sasvim zeleno polje iza tvog osmeha sve do sunca
Koje mu u poverenju kazuje da ćemo se ponovo sresti
Ne nećemo se suočiti sa smrću
Nego sa ovom sitnom kapi jesenje kiše
S nekim mutnim osećanjem
S mirisom vlažne zemlje u našim dušama koje se stalno udaljavaju

A ako tvoja ruka nije u našoj ruci
I ako nema naše krvi u venama tvojih snova
Ni svetlosti na neoskrnavljenom nebu
Ni nevidljive muzike u nama o! tužna
Prolaznice kroza sve ono što nas još uvek drži na svetu
Onda je to vlažni vetar čas jeseni rastanak
Gorko naslanjanje lakta na sećanje
Koje se javlja kada noć hoće da nas rastavi sa svetlošću
Iza četvrtastog prozora koji gleda na tugu
Koji ne vidi ništa
Jer je već postala nevidljiva muzika plamen na ognjištu
Jer je već postala
Pesma stih uz drugi stih sazvučje kiše suza i reči
Reči ne kao druge već onih kojima si samo Ti bila jedini cilj!

Drugim delom svog bića, opet slučajno simbolizovanim njegovim imenom Odisej, ovaj pesnik je uronjen u milenijumsku tradiciju helenstva, tako reći odvajkada smeštenu na obale i ostrva Egejskog mora i Mediterana, predela koje je Odisej Eliti opevao lepše nego iko drugi u savremenoj grčkoj poeziji.

LEPOTICA I NEPISMENI

Često na smiraju dana, dušu joj obuzme lakoća
S okolnih brda, mada joj je dan bio težak, a sutra
Nepoznato.

Ipak, kada se sasvim smrkne, a ruka sveštenika
Se javi iznad bašte mrtvih, Ona

Sama, Uspavana, s nekoliko mezimaca noći – dahom
Ruzmarina i dimom iz dimnjaka s mirisom
Toplog pepela – bdi na pragu mora

Drukčije lepa!

Reči talasa jedva izgovorene ili tek naslućene
U šumu i druge koje liče na reči mrtvih,
Uplašene među čempresima, kao šudni znaci
Zodijaka, osvetlele su njenu privlačnu glavu
Kružeći oko nje. A neka

Neverovatna jasnoća dopustila je da se, jako
Duboko u njoj, pojavi pravi predeo,

Gde su se, kraj reke, s Anđelom borili crni ljudi,
Pokazujući kako se rađa lepota

Ili ono što mi, drukčije, zovemo suza.

I dok je trajala, osetio si, misao je preplavila
Lice, ozareno, sa gorčinom u očima i ogromnih,
Kao u drvene hijerodule, jagodica
Razapetih između krajnjih tačaka Velikog psa i
Device.

“Daleko od kužnosti grada sanjao sam kraj nje
Pustinju gde suza ne bi imala smisla i gde bi
Jedina svetlost bila od vatre koja proždire sve
Što imam.

Rame uz rame, nas dvoje podneli bismo teret
Budućnosti, zaklevči se na potpuno ćutanje i na
Podelu vlasti sa zvezdama,

Kao da nisam znao, ja nepismeni, da se upravo
Tamo, u potpunom ćutanju, čuju najstrašniji
Zvuci

I da je samoća, otkako je postala nepodnošljiva za
Muško srce, rasula i posejala zvezde!”

Njegovom poetskom obožavanju prirode bilo je u grčkoj poeziji pripremljeno mesto, još davno.

DOBA PLAVOG SEĆANJA

Maslinjaci i vinogradi daleko sve do mora
Crvene ribarske barke još dalje sve do sećanja
Zlatne ljušture avgusta i popodne u snu
S algama ili školjkama. I onaj brodić
Nov, zelen, koji u mirnom zagrljaju voda još uvek
čita D a ć e b o g

Prošle su godine lišće ili šljunak
Sećam se dečaka, mornara koji su na odlasku
Bojili jedra bojom svoga srca
Pevajući o četiri strane sveta
Sa severcem naslikanim na grudima.

Šta sam tražio kad si došla u bojama sunca na istoku
Sa dobom mora u očima
I sa zdravljem sunca u telu – šta sam tražio
Duboko u morskim pećinama u prostranim snovima
Gde je svoja osećanja zapenušao vetar
Plav i nepoznat, urezujući mi na grudi svoje morsko
znamenje
S peskom među prstima zatvarao sam šaku
S peskom u očima stezao sam šaku
Javio se jak bol –
Sećam se bio je april kada sam prvi put osetio tvoju
ljudsku težinu
Tvoje ljudsko telo greh i glinu
A toga prvog našeg dana na zemlji
Slavili su praznik amarila – ali bolelo te sećam se
Ujed na usnamabio je dubok
I dubok trag nokta na koži tamo gde se vreme
urezuje
Tada sam te ostavio.

A šumni vetar poneo je uvis bele kuće
Bela sveže umivena osećanja
Na nebo osvetljeno osmehom.

Odsad ću imati kraj sebe krčag besmrtne vode
Imaću oblik slobode vrtoglavog vetra
I one tvoje ruke tirane Ljubavi
I onu tvoju školjku s odjekom Egejskog mora.

Zaljubljenost u prirodu, pre svega u sunce i more, univerzalna po svom osnovnom tonu, vremenom je počela da se boji intenzivnim grčkim bojama, tako da je njegova poezija danas, i bez narativnih reminiscencija na opšte poznate mitološke sadržaje i drevne helenske istorijske veličine, svojevrsna riznica svega onoga što se smatra grčkim. “Njegova poezija je čarobno ogledalo u kome vidimo “ideju” nas samih, svoju idealizovanu lepotu, onu za kojom žudimo”, piše grčki kritičar Merakli.

LAKONSKI

Bol zbog smrti zapalio me je takvom vatrom
Da se moj bljesak vratio suncu.

Ono me sada šalje u savršeni poredak kamena
I etra.

Na kraju, taj koga sam tražio, sam ja.

O, laneno leto, trezvena jeseni,

Najmanja zimo,

Život plaća obol maslinovim listom

I u noći bezumnih sa malim zrikavcem uspostavlja
Opet zakonitost Neočekivanog.

– šest i jedno kajanje za nebo

Zbog ovog elementa idealizovanog, nesvakodnevnog u njegovoj poeziji, elementa za kojim je pesnik svesno tragao kao za osnovnom vrednošću svoje poetike “lirskog iznenađenja”, pesme Odiseja Elitija ne zavole se na prvi mah, ne usvoje se posle jednog čitanja ili slušanja. One se svojim neobičnim pa i negramatičkim jezičkim obrtima, neprepoznatljivim semantičkim nijansiranjem i svežinom svojih slika i neočekivanih asocijacija upijaju u čitaoca sporo i možda čak, teško.Ipak, plemeniti ukus ove otmene, iako čulne poezije, urezuje se duboko u dušu, koju snaži i hrabri kao mirisno, gusto vino sa Kipra ili Sapfinog ostrva odakle Elitijevi preci zapravo potiču.

Dr Ksenija Maricki Gađanski

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *