Slađana Belko – Kancelarijski osmeh

KANCELARIJSKI OSMEH

(savremene sigurnosne službe  imaju visokorazvijene tehnologije za prepoznavanje lica u cilju zaštite svedoka. Za zaštitu od sećanja niko još nije napravio program).

……….

Nova godina. On opet radi. OK, biće tamo. Sa još gomilom žena čiji su muževi muzičari. Kupuje najlepše crne pantalone i belu košulju. Lakovane salonke, tanka štikla, 8 cm.  Dovoljno je visok da to njenih metar i osamdeset ne smeta. Otkopčana tri prva dugmeta na košulji (modni standard, sve ostalo je kič), dve kapi Chanella u tom prorezu i kosa dignuta u nemarnu punđu. Dovoljno za lagani poljubac poslat s bine. Kroz masu koja urla žena oseća lahorasti dodir usana na vratu, potom iza uha… smrznuti prste bride, a „palingenia longicada“ uzburkava krv. Mlada žena čeka vreme kada će napokon ostati sami, kada će momci iz benda samo za njih početi prve taktove tanga…  posleponoćnog. I kao u Pepeljugi iz njenih cipelica izlaze najsenzualniji koraci argentinskih predgrađa. Uličnih kafana sa stolovima prekrivenim kockastim stolnjacima i noći pune naboja. Nije baš virtuoz u plesu. Ali kad lagani dodir kolena razdvoji njena nije teško plesati… i plivati niz ulicu.

Mnogo godina kasnije išla je u školu plesa. Sa novim partnerom. Pokušavala da vrati onaj korak iz novogodišnje noći na Trgu. Ali ne može… U školi je sve dril: jen, dva tri četri i jen, dva… široki potezi, krupni koraci. Nije mogla da prati… Ona pleše isto kao kad leži. Mali sitni koraci u laganom ritmu koji pokrenu kapljice znoja što klize u „čamac“ na vratu.

I njegov osmeh. Za nju nikada nije bio umoran.

 

I baš te noći, te zore u hladnoj mansardi na Dorćolu seme u njenoj utrobi je proklijalo. Raslo uz zvuke tanga. Njihov sin. Znala je da će biti virtuoz.

 

Kada joj je taj mali plavušan   u tinejdžerskim godinama obeleženim ratom, nemaštinom i tugom svirao „Nekako s proljeća“ na novobeogradskoj terasi da je malo oraspoloži, ona se sećala jedne terase na moru. Prolećno sunce obasjavalo je njen već podosta okrugli stomačić, ples je sada bio daleko od senzualnog, mala loptica stajala je između njih ali onaj „tiski cvet“ i dalje je lepršao venama.

– Idem u vodu. Toplo je. Hoćeš sa mnom?

Okrenuo se trzajem… i nešto ju je preseklo. Poslednje što je videla su njegove ruke širom otvorenih dlanova. Ruke I osmeh. Samo njoj prepoznatljiv među mnoštvom lica u gomili.

– Nemoj…..

Pljas i mlado muško telo nestaje u vodi.

Zauvek…..

I danas skače u vodu, čak i u ovim godinama nesmotren nagli ulazak u more je neka njega igra, poslednji tango smrti sa sudbinom, želja da zaroni i ugleda u dubini onaj osmeh.

………………….

Kancelarija na istom Trgu 30 godina kasnije. Policijski inspektor ispituje zaposlene.

– Ne znam gospodine, žena je samo ušla, pitala nešto i kad je ugledala ovog momka samo se srušila.

Da li je nešto uspela da kaže?

-Jeste.

-Šta?

– Nemoj…

– Pa šta ste joj to uradili?

– Ništa, verujte, samo sam se okrenuo i osmehnuo.

 

………………………..

 

Iz zapisnika  inspektora koji je ispitivao mladog činovnika nakon što mu je stranka kolabirala u kancelariji.

Žena nikada više nije bila ona stara.

 

 

……

 

 

 

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *