Slađana Belko – Rane jeseni

RANE JESENI

Rana jesen na Zvezdi.
Lišće kotrlja niz Pelagićevu. Samo par dana ranije sedela je u istoj bašti. Čekala nekog. Danas stoji. Knedla u grlu Čeka njega. I seća se. Svega.

 

Rana jesen u Irigu.
Uzbuđenje pred prvi odlazak. Izletela je iz kuće sa sve čudima na glavi. Na naplatnoj rampi kod rumske raskrsnice dečko joj je diskretno rekao: – Gospođo, imate nešto na glavi.
U potpunoj panici trgala je viklere iz zamršene kose. Rastresla prstima i popravila ruž u retrovizoru. Da bi bila lepa. Njemu. Nikada nije znao koliko joj je bilo stalo da čuje te dve reči: – Lepa si.
Nije govorio mnogo. Samo je gledao i mirisao. Uživao u njoj i njenom mirisu. Mirisu jeseni na iriškom vencu.

Zato joj je uvek donosio parfeme. Od svuda. Ali uvek isti. Chanell. Govorio je: – Ovaj je pravljen za tebe, Samo na tebi ima miris male devojčice i grešne žene u isto vreme. Na tebi miriše na Toskanu. U ranu jesen kad grožđe zri.

To su bili njihovi pokloni. Knjige, parfemi i košulje.

Nežno plava, bossova. Kupljena na aerodromu u Cirihu. U potpunoj panici i žurbi, da pronađe mesto gde je dozvoljeno pušenje, zaboravila je svoju zlatnu visu. Devojka iz butika, koju je pitala za coofee room gde se možete uživati u duvanskom dimu, pretrčala je pola aerodromskih hodnika da je nađe i vrati joj karticu. Pošten svet. Postidela se tog gesta. Osetila se kao lopov pred tom curicom. Pa i jeste. Ona ga krade. Zlatnom visom kupuje ljubav. Truje je griža savesti. U ranu jesen.

On joj je kupio „otrovno mleko maslačka“. Vidino. Na Tari jedne rane jeseni, kad su krali sate od drugih. Ćaskali u pauzama sve čekajući kada će noć. Za njih. I reči. Neizgovorene. Strpljivo je čitala čekajući ga da dođe s fudbala. Smejala se njegovim trapavim pokušajima da s klincima igra . Ne veruje da deset godina kasnije svaki ponedeljak i petak su rezervisani. Ne za nju.
– Ne mogu sutra, imam fudbal!
A i kad dođe prelazi ovlaš pogledom kroz njenu biblioteku.
– Neverovatno kako imamo isti ukus za knjige.!
Pa naravno, blesane, kad smo ih jedno drugom kupovali.

Plivanje je njihova strast. Voda koja klizi niz glatku kožu, Oboje su bez ijedne dlačice. On zbog bolesti, ona zbog genetike. Ispod borića na peraškoj ponti jednog septembra trunili su iglice jedno drugom po prsima sve šapćući:
– Ma voleo bih te da si i ovakva.
– Volela bih te da si i ovakav.

I volela ga je takvog. I ovakvog, I svakakog. On nju, možda. Mislim da je više voleo svoj odraz u njenim očima. Počeo je da sebe vidi onakvim kakvog ga je videla samo ona. Jesen u njegovim smeđim očima dobijala je zlatnu boju svakog rujna.

Sve do ove jeseni na Zvezdi. Čekala ga je da mu vrati dug. Na cvrkutav poziv da dođe i vidi šta sada novo radi hladno je odgovorio:
– Više bih voleo da mi vratiš dug.
Onaj čovek koji je kitio tamburaše u ranu jesen u čardi novčanicama krupnijim od tog duga, sada je poliva hladnom vodom. Ljubomoran je na njen uspeh. I njenu snagu i volju da ide dalje. Ove jeseni.
Otrežnjujuće i… novac spreman za doktora odnela je njemu. Stavila u korice nove knjige i… sa zahvalnošću… Predala. On je držao u ruci Krležu. Uzeo je letos od nje da se podseti starog Glembaja pre nego što odu u Zagreb na predstavu. Ipak će ih gledati razdvojeni.
Ljubav definitvno umire kada se vraćaju slike i knjige.

Rana jesen polako ulazi u zrelu fazu, Senjak je i dalje na istom mestu, knjige se i dalje čitaju, ali njih dvoje više nema. Otkotrljali su se niz ulicu. Sa opalim lišćem.

3.11.2018.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *