Srđan Leković – Mansarda

MANSARDA

Toga jutra nisi otvorila prozor.
Valjda zbog kiše.
Ispod mantila sam ti sakrio dugu,
ali te nije bilo više da je zagrliš,
da kažeš tiše : Moja si.

Odselila se, reče neko.
A ja sam živeo tamo preko
gde pogled uvire u jedno oko,
gde razum odlazi tako široko
da se izgubi.

I nije mansarda za moje kosti.
Još uvek praštam, a ti, oprosti,
i moje reči
i moje čelo…
I ono što život piše.
Ako ne ni zbog čeg,
makar zbog kiše.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *