Srđan Leković – Mansarda
MANSARDA
Toga jutra nisi otvorila prozor.
Valjda zbog kiše.
Ispod mantila sam ti sakrio dugu,
ali te nije bilo više da je zagrliš,
da kažeš tiše : Moja si.
Odselila se, reče neko.
A ja sam živeo tamo preko
gde pogled uvire u jedno oko,
gde razum odlazi tako široko
da se izgubi.
I nije mansarda za moje kosti.
Još uvek praštam, a ti, oprosti,
i moje reči
i moje čelo…
I ono što život piše.
Ako ne ni zbog čeg,
makar zbog kiše.
