Željana Andrić – Nedostajanja

Nedostajanja

Uminuće nedostajanja kada mi oči
Ostanu na stranicama Crnjanskog
dok jedući jabuke
na beogradskim terasama,
slažem i lažem tom po tom,
da sve ubijam u njima.

Uminu tako nedostajanja,
Daleko na Itaku bačena,
Goreći među redovima
Koji magiju bude,
A bude i sećanja…
Tetovirani poljupcima,
Dodirljiva je svaka tačka naše kože,
U ekstazama tvoj zamagljen lik.
Pomešana su naša postojanja.
Do granica bola? Krik.
Ključa iz nas strast: -Može!-
Prelamamo se umetnički,
Možeš da gledaš u moje oči,
Mogu da ih dam za nas, za nerazdvajanja.
Za sve poginule naše zagrljaje
Kada smo daleko od tih spajanja,
Pa ruke ostaju prazne.
Prazno sve.
U punom gradu pred praznike,
U punom gradu gde tebe nema.

Kada nismo na istom mestu,
Svako je mesto naše.
Na svakom od njih ostavimo deo nas.
Od vatre ne može da se diše,
Gorimo i grizemo vazduh.

Ljubim ti oči na krajevima ulica,
U otiscima kože smo zapisani,
Čuvam ti mesto godinama…
Godinama te nalazim i
Ne govorim ti. Znam da saznaješ.
I nedostajanjima nedostaješ.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *