Лазар Ристовски – Уметник излаже своју душу на тањиру

Фото: Милош Нешић

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ЛАЗАР РИСТОВСКИ, глумац

Аутор: Борка Голубовић-Требјешанин понедељак, 03.12.2018.

Филм „Краљ Петар Први” према мотивима романа „Чарапе краља Петра” Милована Витезовића, у режији Петра Ристовског, о подвизима српске војске у Првом светском рату, сниман је 110 дана на Старој планини, у Ваљеву, Сомбору, Крупњу, Љубовији, а завршне сцене рађене су на Крфу. Насловног јунака краља Петра Првог Карађорђевића тумачи Лазар Ристовски. Публика ће ово дело премијерно видети у среду увече 5. децембра у Сава центру.

„Краљ Петар Први” паралелно прича о обичним људима и судбинама које су их задесиле у Првом светском рату. У глумачкој екипи су и Радован Вујовић, Милан Колак, Даница Ристовски, Александар Вучковић, Иван Вујић, Танасије Узуновић, Бранко Јеринић, Светозар Цветковић…

„Краљ Петар Први”, историјски ратни спектакл о повлачењу српске војске кроз Албанију 1915. године, напокон ће се наћи пред публиком после седам година истрајавања на овом остварењу. Шта вас интимно веже за овај филм?

Све што сам икада радио у животу, а нарочито у уметности, увек је код мене било са страшћу, а то значи и интимно. Страсно сам желео да причу Милована Витезовића екранизујем, и страсно сам желео да играм краља Петра, јер та сличност с краљем, због које ми је Витезовић и предложио да кренемо у овај посао, било је зрно семена, из кога је сада никао тај не само филм већ пројекат: „Краљ Петар Први”! Када сам сазнао да се мајка краља Петра звала исто као и моја Персида, дилеме није било. Знао сам да ће ово бити судбински пројекат за мене. Ипак, оно што је најинтимније, када већ о томе говоримо, јесте моје осећања среће, што је мој син Петар режирао овај филм, и што га је, сада то већ могу са задовољством да кажем, режирао сјајно.

Они који су имали прилику да виде поједине кадрове филма тврде да невероватно личите на краља Петра. Шта је то тако особено у тој историјској фигури да сте се последњих година толико грчевито борили да га изнесете на филмском платну?

И раније сам играо историјске личности. Владаре. Тита два пута. Краља Николу у позоришту у урнебесној комедији „Дуго путовање у Јевропу”. Оно што повезује владаре, па самим тим и краља Петра, јесте усамљеност. Владар је увек на врху пирамиде. Самим тим што тамо има места само за једнога, владар је усамљен. Редитељ је у сличној позицији. Пошто сам и сâм режирао два филма, осетио сам шта значи бити сам у стваралачком процесу. Упозорио сам мог Петра на то и он ми је и признао да је осетио исто док је радио филм, без обзира што сам био уз њега.

Дакле, зашто толика борба да се сними филм о краљу Петру? Желео сам да снимимо филм о Великом рату. О тој највећој људској кланици икада. Да снимимо филм о античкој причи, каквом се може сигурно назвати повлачење војске и народа преко албанских планина. О српском сељаку који је у опанцима победио моћног непријатеља. Све су то разлози да се сними овакав филм, у коме једну од главних улога игра краљ Петар. Усамљен на врху пирамиде, са осећањем велике сумње, да ли је требало да се повлачи или да ратује. Краљ је много ратовао и побеђивао. Зато га и зову Ослободилац. Али краљ исто тако зна да је рат највеће зло које постоји. Видите колико је слојева у читању тог времена и читању карактера краља Петра. Заиста многo разлога да се подухватимо овог пројекта, зар не?

У овој епској причи појављује се и цела плејада историјских личности: Александар Карађорђевић, Живојин Мишић, Никола Пашић, Степа Степановић… Колико је захтевно тумачити историјске јунаке?

То је увек обавеза за глумца. Нарочито када се играју личности о којима народ мисли , или стварно, много зна. Онда свако има своју представу. И тешко је задовољити све укусе. Ипак, оно што је важно за почетак је физичка сличност. У мом случају смо то с мало напора брзо урадили и то даје аутентичност која је неопходна када се играју историјски ликови. Занимљиво је и то да понекад историјски ликови које тумаче глумци остају у свести народа као оригинали. То је моћ тог моћног медија, какав је филм, или све више телевизија.

Филм почиње најтежим делом: повлачењем преко Албаније. Тај период у српској историји је и њен најблиставији део. Колико је било деликатно снимати те кадрове? На какве сте препреке наилазили крећући се путевима наших славних предака?

Наш филм почиње, уствари, одмах после Сарајевског атентата, али је централни део филма, као што кажете, повлачење преко Албаније до Крфа. Било је веома тешко, јер смо почели филм снимајући на Старој планини на минус 15. Завршили смо га на Крфу на плус 30. Али оно што је било теже од тога јесте покушај повратка у емотивно памћење и покушај реконструкције емоција из тог времена. То је био наш задатак и задатак редитеља. Оно што је споља, као костим, шминка, наоружање… све је то лакше направити. Али, направити карактере, аутентичне сељаке, хероје у опанцима, то је било теже. Мислим да су глумци у филму направили веома упечатљиве улоге. Радован Вујовић, који сјајно игра сељака – борца, Животу, Милан Колак, који игра Маринка, сина Макрене Спасојевић, коме мајка није стигла да преда вунене чарапе, коју тумачи Даница Ристовски, и мали-велики бисер филма, дечак Иван Вујић, који игра Момчила Гаврића, најмлађег каплара на свету. Потресне су сцене њиховог пријатељства и страдања. Ипак, рекао бих да је главна звезда овог филма, редитељ, мој син Петар Ристовски. Он је показао, на самом старту каријере, раскошан таленат. Видећете то и сами ускоро.

Налазите ли сличности, паралеле између приче „Чарапе краља Петра” и наше актуелне стварности? Политика тада и данас?

Чудно је то колико је све слично. Чудно је то колико смо непоправљиви и кратког памћења. Чудно је то колико су и онда, као и сада, стране и велике силе водиле главну реч, а колико мала Србија није имала слуха да слуша, него је имала потребу да се јуначи. Скупо је Србију коштало то јуначење. Прескупо. Надам се да се ми данас нећемо јуначити, већ бити мудри.

Ваш политички ангажман наилази на опречне коментаре. Да ли сте члан владајуће партије? Мислите ли да уметници треба партијски да се декларишу?

Прво да кажем да нисам члан ниједне партије, нити сам то икада био и нећу бити. Нисам био члан ни КПЈ, када су многи који ме сада узимају у уста у негативном смислу, били чланови те партије, не из уверења већ из користи и страха. Мислим да уметник мора да сачува своју слободу, што га не ослобађа обавезе да има свој став и да га јавно изражава. Краљ Петар је био ратник. Интелектуалац. Превео је књигу „О слободи” британског филозофа, емпиристе Џона Стјуарта Мила. У предговору је рекао, отприлике овако: „Да је сваком човеку урођено да буде слободан, како би могао да одговори свом позиву овде на Земљи.” Шта то значи? Значи да је смисао људског постојања управо слобода. Уметници морају бити слободни људи, пре свих и више од свих. Уметници су огледало културе једног народа. Зашто они не би имали право да се политички опредељују ако за то имају разлоге? Уметници су мислећи људи, осетљивији од осталих. Изложени су на немилост јавном мњењу и зато их је лако повредити. Али, то је ризик који уметник преузима на себе. Уметник има задатак да копа по себи не би ли ископао и показао свету оно што је унутар душе. Оно што обичан свет нема храбрости да уради. Зато су у културним срединама уметници цењени. Уметник излаже своју душу на тањиру. Онда мора бити спреман да га незадовољни, неталентовани и гладни нападају ножем и виљушком. У Србији има много гладних.

Познато је да сте имали финансијских проблема кад је реч о овом филму. Колико вам је блискост с актуелном влашћу помогла да га завршите?

Актуелна власт, како је називате, имала је слуха за овај пројекат, као што је имала слуха и за неке друге пројекте. Можда за овај мало више јер је овај био скупљи и продукционо захтевнији. Не видим ту никакав проблем, нити разлог за неку острашћеност какву су показивали неки који су исто тако корисници државних пара за своје пројекте. Међутим, да вам кажем: давно сам престао да се трудим да ме сви воле. Што рече недавно Џони Штулић у једном интервјуу: „Ј…. човека кога сви воле.” Треба Џонију веровати. Он је један савремени мудрац.

А, председник Вучић је подржао наш пројекат јер је хтео да Србија има чиме да се одужи својој историји и људима који је чине, на достојанствен начин. Наш филм ће остати заувек сведочанство о том најблиставијем делу српске историје. Зар није боље то, него да је направљена приредба с рецитацијама и фолклором у част 1.250.000 погинулих Срба у Великом рату.

Многи су вас видели и као новог министра културе?

Наравно не. Када бих имао те жеље, не бих више могао да се бавим овим послом који још увек волим и радим са страшћу.

Били сте у кампањи Бориса Тадића и Млађана Динкића, подржавали сте и Лабуса. На последњим изборима гласали сте за Александра Вучића. Које заправо политичке идеје, ставове, заступате?

На ово питање сам већ негде успут одговорио, али ћу покушати да овим одговором задовољим вашу новинарску знатижељу и знатижељу многих острашћених мрзитеља слободног човека. Време демократских промена у Србији и време транзиције траје предуго. У том дугачком периоду су се на власти мењали разни политичари, као што и сами кажете. Сви они су имали исту жељу. Да буду демократе. Да буду у строју с Европом и европским вредностима. Без обзира како им се партије звале, сви су ипак, без обзира на националну острашћеност, желели да припадају цивилизованом свету у коме је основно начело демократија.

Зато сам се у време режима Слободана Милошевића међу првима појавио на чувеној чесми на Теразијама да изразим своје неслагање с тим режимом. И говорио сам. Говорили су тада и многи други, који су у међувремену променили по неколико партија. Када су они за које сам говорио на говорницама изиграли многа демократска начела и почели да краду, да мисле само на себе, а да заборављају на оне који су их довели на власт, сматрао сам нормалним да с таквима не треба да будем, нити да их подржавам. Нисам толико глуп да се дружим с губитницима који мисле да имају тапију на демократију.

Оно што је многе изненадило био је мој ангажман на изборима за председника, када сам говорио у кампањи Александра Вучића, садашњег председника. Оно што демантује све те који су ме острашћено мрзели због тога (ценим то што су били острашћени), јесте истински економски и културни напредак Србије. Само то је важно.

Да земља у којој живимо иде напред. А да ли ће председник бити Вучић или неко други, мање је важно.

www.politika.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *