Puriša Đorđević: Moja i Milenina ljubav večno će živeti kroz film

Reditelj i scenarista Puriša Đorđević svojom lucidnošću, šarmom, stvaralačkom energijom i gospodstvom Beogradu daje aromu metropole

 

DUGO se družim s Matijom Bećkovićem, i uvek mi je bilo neprijatno da nekome ko je moj prijatelj kažem – hajde, hteo bih da pravim film o tebi. Kao što sam se blisko družio sa Alekasandrom Acom Popovićem, a snimio sam dokumentarac o njemu tako da on to nije ni znao, dok je u Zvezdara teatru režirao svoju dramu “Baš bunar”. Nije primetio ni mene ni kameru. Sličan odnos imam i prema Matiji – on je, prema mom mišljenju, takva osoba da, ako bih mu predložio da radimo biografski dokumentarac o njemu, to bi bio malo teži zadatak. Jer, poezija kojom se bavi Matija i njegova ličnost kriju u sebi toliko materijala da ne znam šta bih isprva uzeo. Zato sam odlučio da on ne zna da pišem scenario o njemu.

Ovako, u intervjuu za “Novosti”, govori naš kultni reditelj i scenarista Puriša Đorđević. Jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih filmskih autora koji su obeležili ovdašnju kinematografiju, i koji i danas, u 93. godini, svojom lucidnošću, šarmom, stvaralačkom energijom i gospodstvom Beogradu daje aromu metropole, ovih dana dobio je podršku na konkursu Filmskog centra Srbije za snimanje kratkog dokumentarca o Matiji Bećkoviću.

* Snimili ste više od dvadeset dokumentarnih zapisa o velikanima. Šta vam je bio motiv za film o Matiji Bećkoviću?

– U Matijinoj biografiji, pored fantastične poezije, postoje i vrlo uzbudljive i teške intimne stvari i neki podaci koji su malo poznati javnosti. U scenariju citiram stihove posvećene tome kako je Matija izgubio oca, kako je učio gimnaziju u Valjevu, i iznosim jedan vrlo delikatan podatak o njegovom životu – kako se slučajno upoznao sa Milovanom Đilasom. U scenariju sam opisao njihov susret, druženje Matije i Đilasa koje je bilo pod prismotrom policije. Matija je bio jedini čovek u Beogradu i Srbiji koji je dolazio u Đilasovu kuću, i bilo bi dobro ako bi nam policija dostavila neke podatke o tome kako su ih pratili. Postoji i druga etapa u njihovom životu, kad je Đilas bio uhapšen. Ali ono što me oplemenjuje i što bih voleo da napravim u filmu je to što je Matija i danas spreman da prihvati poziv i ode i u najzabačeniju seosku školu u Srbiji da govori poeziju i da razgovara sa đacima, kao što je to oduvek činio.

Veliki reditelj sa nama je podelio da ovaj Milenin lik nosi u srcu celog života – Foto Privatna arhiva

* I u ovom filmu idete za svojom tezom da je važno ispričati ljubavnu priču, jer scenario počinje Matijinom ženom, Verom Pavladoljskom.

– Za mene je, kao reditelja, vrlo bitno da priču započnem time da čovek ima ljubav koja je odredila njegov život. Matija to ima – postoji žena koju voli i koju će voleti do kraja života, ali koja je preminula. To već daje njegov karakter, i kao čoveka i kao pesnika, ali i karakter te ljubavi. Ono što je meni najlepše su Matijini stihovi o vremenu kada dolazi u Valjevo, gde upoznaje svoju devojku i svoju buduću ženu Veru, a posebno pesma “Vera Pavljadoljska”, koja je ušla u mitologiju. Zato će i špica ovog filma biti naslovna strana Matijine knjiga “Tri poeme”, koju čine “Gospode pomiluj, “Učini mi ljubav” i poema-molitva “Parusija za Veru Pavladoljsku”. Tu je ljubav spojila grob i nebo, potvrđujući svoju besmrtnost. Jer, ljubav ne samo što određuje naš život, nego nas u najlepšim momentima i sahranjuje. Biti sahranjen u kovčegu ljubavi, nema ništa lepše od toga. Voleo bih da se to meni desi.

* Rekli ste da od svih žena u vašem životu i danas najviše volite Milenu Dravić.

– Ljubav prema Mileni nosim iz naših zajedničkih filmova. To nije takozvana ljubav muškarca i žene, nego ljubav zajedničkih ideja, misli, osećanja, koju između nas treba da prenesemo drugima. Milena i ja smo kratko bili u braku, nismo imali ni fotografiju sa venčanja. A venčali smo se 1960, u mojoj kući u Čačku, i to u kuhinji. To je bila beda, sirotinja, nismo imali ni stan u Beogradu. Ali, među nama rečeno, mene su sve žene koje sam voleo ostavljale, smatrajući da više volim film nego njih. I bile su u pravu, film je bio i ostao moja najveća ljubav.

* Gotovo svi koji su imali priliku da upoznaju Milenu govorili su o njoj kada je preminula, samo vi niste. Zašto?

– Ono što se govorilo i pisalo o Mileni kad je preminula bilo je više reklama za pisce i one koji govore. A ja sam i dalje ostao sa njom, iz prostog razloga što mi imamo 11 snimljenih filmova. Davno sam izjavio da su moji filmovi – filmovi Milene Dravić, i imao sam prava da to kažem. Ti filmovi ostaju, najbolje rečeno, ostajemo Milena i ja za naredna pokolenja, i koliko budu živeli naši filmovi, toliko će živeti i moj odnos sa njom.

* I svoj poslednji igrani film pokušavali ste da snimite za Milenu, i sa Milenom. Da li ste sada odustali od toga?

– Taj scenario je i dalje na konkursu Filmskog centra Srbije, pisan je u dogovoru sa njom, pod naslovom “Prava ljubav zaborava nema”. Taj film je trebalo da bude posveta Mileni, a zamislio sam ga kao mjuzikl, jer tog žanra gotovo da nema ni u jugoslovenskoj, ni u srpskoj kinematografiji. Ali pošto Milene više nema, pisao sam direktoru FCS da, ako se ovaj scenario prihvati na konkursu, ulogu koja je napisana za nju može da igra druga glumica. Seka Sablić, recimo, koja je bila njena najbolja prijateljica. Ispričaću samo finale iz ovog scenarija – na kraju, kada Milena sa svojim partnerom dolazi kod Svetog Petra, on ih pita da li će u raj ili u pakao. A Milena kaže: “Mi znamo da je u raju sve u redu, ali tamo je jako dosadno. Odlučujemo se za pakao, tu nas očekuje veselo društvo.”

MIRA TRAILOVIĆ I ACA POPOVIĆ

* U pozadini vaših ljubavnih filmova uvek je kritička slika našeg društva, a kažete da se ne bavite politikom.

– Bilo čija sudbina uvek je vezana za neki datum, godine, režime, istoriju, i kod svih mojih junaka zanimao me je njihov odnos prema društvu. Aca Popović, recimo, nikada nije prestao da voli Rusiju i Staljina, zbog toga je bio na Golom otoku. Ali kad se vratio, on je u Beogradu i dalje bio na Golom otoku. Živeo je u podrumu, a imao je najbolje drame. Mira Trailović, o kojoj se pišu bajke, Popovića, recimo, nikada nije pustila ni u svoju kancelariju. Kako onda govoriti o vremenu a izbrisati društveni kontekst.

SREĆA DOLAZI POSLE PORAZA

* Kako se nosite i s titulom najstarijeg aktivnog reditelja na ovom prostoru?

– Takav sam duh, uvek sam spreman na sve i ničega se ne plašim, samo da mi ne bude dosadno. Ali naučio sam i to da čovek, da bi došao do sreće, mora da doživi nekoliko poraza u životu. Na početku sam napravio tri grozna filma, “Opštinsko dete”, pa “Dva zrna grožđa” i “Leto je krivo za sve”, gde je i Milena igrala. Zbog tog filma je zbrisala od mene, jer je htela da radi u ozbiljnim projektima. Pošto sam ostao bez kinte, čuveni kelner Dragi Glavonja pozvao me je da dođem kod njega. Živeo je sa ženom Jovankom u Hilandarskoj ulici, u dve male sobe. Tu sam jedne noći napisao scenario za “Devojku”, i proživeo pet najsrećnijih godina u tom dvorištu.

www.novosti.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *