Američki glumac u razgovoru za “Novosti”: O ovom delu sveta saznao sam zahvaljujući Kusturičinom filmu “Otac na službenom putu”

ZNAM za balkanski “šmek” ovih prostora. Znam za užasne ratove devedesetih. Moj ugao gledanja na stvari stvorili su prijatelji Srbi, koje sam imao sreću da upoznam tokom godina. Met Dilon (55), večiti “loš dečko” Holivuda, u gostima kod Emira Kusturice, ekskluzivno za “Novosti” otkriva da sve što misli o zemlji u kojoj je, staje u jednu reč – ponos.

– Prvi put sam u Srbiji, ali sam Srbe sretao po svetu i neki od vaših sunarodnika su moji sjajni prijatelji. To su bez izuzetka ljudi koji se raduju životu, cene humor i iznad svega – imaju izražen ponos i odvažni su. Iza teških ratnih godina, srpski ponos je ono što kao slika ostaje o jednom narodu. Na to se nadovezuje tradicija i ono iskonsko: ovde u Mećavniku, i to je fascinantno, dočekali su me hlebom, solju, rakijom za zdravicu. To je posebno, drugačije. A onda se ispred mene pojavio muzičar Marko Marković da trubama “oduva” sve ispred sebe. Volim balkansku muziku.

* Kada ste prvi put saznali da u ovom delu sveta postoji neobična kinematografija?

– O celoj ovoj evropskoj regiji saznao sam zahvaljujući Kusturičinom filmu “Otac na službenom putu”. Volim taj film, tada sam saznao da postoji srpski jezik koji većina Jugoslovena koristi. Ali sam film je važan za nas koji nismo imali direktan odgovor na pitanje kako se živi u “istočnom bloku”. Ovako jaka filmska priča pomaže da shvatimo drugačije uređeno društvo.

* Prošlu godinu ste proveli promovišući film “Kuća koju je Džek stvorio” reditelja Larsa fon Trira. Zbog neviđene brutalnosti masovnog ubice, tog lika koga tumačite i fame koja prati

pomenutog reditelja, film je podelio publiku…

– Sve u vezi sa Larsom fon Trirom je sjajno iskustvo. Izazovno je raditi sa njim. Film jeste mračan. Mislio sam tokom snimanja kako cela stvar izgleda poput akrobacije, bio sam artista na trapezu bez zaštitne mreže ispod. Takvi bi filmovi trebalo da budu. Strepeo sam da ću morati potpuno da odbacim sebe radi ekstremnog karaktera koji stvaram. Ali shvatio sam da je tu scenario kakav do tada nisam pročitao, verovao sam u reditelja i pomislio sam – naučiću nešto novo iz svega. To je prilika da daš najviše kao glumac, jer je film o junaku, u ovom slučaju negativnom bez granica.

* Deo gledališta je napustio salu tokom premijere u Kanu…

– Kanski festival je najbolje mesto na svetu da prikažete svoj film. Taj festival je proslava filma, a opet, dešava se da mnogi koji su tamo došli, ne znaju zašto su tu! Kao da im nije jasno da je to mesto gde gledate filmove najboljih, najjačih autora svog vremena. Kada smo bili na premijeri, nismo ni primetili da je deo publike napustio salu. Video sam doduše onaj deo publike koji je na kraju dugim aplauzom nagradio naš trud. Pre projekcije, moj sjajni filmski partner Bruno Ganc mi je pomalo zabrinuto rekao da će biti zanimljivo videti reakciju publike. Sa druge strane, Lars je činjenicu da se ostvarenje nekima ne sviđa, doživeo kao olakšanje i svojevrsnu pobedu. Jer kakav je to film, koji baš svako voli? Kad sagledate ceo film, jasno je da je “Kuća koju je Džek stvorio” moćno ostvarenje.

* Uskoro će se pojaviti još dva filma u kojima imate zapažene i glavne uloge…

– Film “Fonso” je interesantan, reditelj Džoš Trenk je napisao odličan scenario o poslednjim danima Al Kaponea. Najpoznatijeg “krimosa” sveta igra Tom Hardi, a ja sam “u koži” Džonija, Kaponeovog najboljeg prijatelja iz mlađih, najluđih dana. Prikazan je odnos ove dvojice u trenutku kada je Kapone smrtno bolestan. Džoni odlazi da ga poseti i tada shvata da ga stižu “duhovi prošlosti” i osećaj jake krivice.

* Tu je takođe i “Proksima” francuske rediteljke Alis Vinekur…

– “Proksima” je film o astronautima, o ljudima koji o svemiru znaju sve što se iz naučnih knjiga naučiti može. Ali oni su astronauti na zemlji. Nikada neće otići u svemir. Takvi ljudi u Americi postoje. Francuska rediteljka Alis Vinekur je strastvena, zna kako se pravi nešto izuzetno. A za mene kao glumca je značajno što malo vremena mogu da živim kao astronaut, da naučim puno i da isto toliko doživim. Ali film još nisam video jer je u postprodukciji, sačekajmo premijeru.

* U Mokroj Gori ćete se sresti sa mladim stvaraocima koji imaju godina koliko i vi kada ste postali svetska zvezda. Šta ćete im reći?

– Na volim da dajem nikakve savete ljudima. Mogu da dam poneku sugestiju, ali deo iskustva ću podeliti, jer toga imam najviše. I ja sam na neki način student. Učim uvek, naročito kada radim sa ljudima poput Fon Trira. Što duže radimo naš posao, što duže isprobavamo ideje koje se rađaju, dok u okruženju nalazimo dovoljno jaku motivaciju da nastavimo, do tada je sve dobro. Kao klinac bio sam u prilici da snimam sa Džinom Hekmanom. Mrzeo sam taj film. Scenario mi se nije sviđao. Ali on je bio moj omiljeni glumac, mnogo sam naučio od njega, tako da se trud uvek isplati, na ovaj ili onaj način.

* Studenti će “secirati” jednu od vaših najboljih uloga, u filmu “Dragstor kauboj”, o teškoj priči o zavisnosti, a ovom periodu pripada i “Singls” koji prikazuje muzičku grandž scenu Sijetla…

– Kada se osvrnem na ova dva filma, puno toga se pokrene u meni. “Dragstor kauboj” je posebna priča jer govori o pravim ljudima, skoro dokumentaristička. Sa Gasom van Santom sam otišao u zatvor, da upoznam tipa koji je kao narkoman, zavisnik, pljačkao apoteke, a zatim je napisao knjigu po kojoj smo radili film. Čovek se zove Džejms Fogl. U vreme ove posete imao je oko pedeset godina. I zamislite šta se dogodilo nedavno? Otvorio sam pre izvesnog vremena “Njujork tajms” i unutra našao reportažu o njemu! Čovek koji je napisao priču svoje mladosti, o tome kako je kao teški zavisnik pljačkao apoteke, ponovo je u zatvoru! U svojoj 80. godini! Čovek je ponovo pljačkao apoteke. Nije mogao da stane, zamislite starca koji još radi takve stvari, to je suludo i glupo.

* Film “Singls”, iako se bavi narkomanijom ponudio je mekšu

sliku američkog društva, ali i muziku koja je obeležila dekadu…

– “Singls” je drugačiji. Ti momci iz grupa poput Alice in Chains ili Soundgarden su sada mrtvi. Kada smo počeli da snimamo, bilo je mnogo ljudi koji su bili protiv filma, jer je imao tu crtu koja prikazuje zadovoljstvo uživanja u drogama. Setite se scene u kojoj smo “odvaljeni” Edi Veder i Džef Ejment iz grupe Pearl Jam… To je euforija, ali u filmu je ispričana samo polovina priče. Nije prikazano zašto oni to rade i kakve su posledice. Postoji cena života koji živite. To se u ovom filmu ne vidi i to je nedostatak ovog ostvarenja.

* Da li je uspeh bio blagoslov ili je bilo i nizbrdica za koje niste bili spremni?

– U glumu sam ušao kao klinac. To je mač sa dve oštrice, jedna je vrlo dobra, dobijete rano iskustva koja se nikakvim novcem ne mogu platiti, učite. A ja sam bio veoma ozbiljan kada je o glumi reč, čak i kao klinac. Kada pogledam svoje stare filmove iz ove perspektive, dosta sam samokritičan. Mislim da sam sada bolji glumac, jer je iskustvo važno u ovom poslu. Nema loših strana, mogu da radim šta god hoću, slobodno idem ulicom, niko mi ne smeta. Postoji, međutim, svest o tome da ljudi misle da me poznaju. Stvaraju sliku o meni, ali to je uvek slučaj kada ste glumac. To doživljavam kao mogućnost da ih iznenadim.

* Šta planirate u skorije vreme?

– Najviše energije sam usmerio na dokumentarni film koji snimam, o kubanskim muzičarima. Tu puno učim, veoma je teško dovesti taj film do kraja. Tu sam sreo i Emira, na filmskom festivalu u Havani, dok sam išao okolo sa kamerom, snimajući kadrove koji su mi potrebni za dokumentarac. Čuo sam tada nešto o promenama… Ljudi potcenjuju šta će se dogoditi tokom narednih deset godina, ali precenjuju shvatanja o tome šta će biti za dve godine. Bio sam na Kubi kada je Obama skinuo embargo prema ovoj zemlji. Mediji su pisali kako će to, koliko sutra, da promeni stvari drastično. Danas, dve godine kasnije, to mesto je isto. Ali sačekajmo još deset godina, ne možemo “gatati” na koji način će se promena dogoditi, ali će duh i kultura Kube svakako ostati sačuvani, jer su to neprolazne i autentične vrednosti.

CRTANjE

* Kako izgleda vaš običan dan u Njujorku?

– Volim da sam zauzet. Slikam puno, crtam u svom studiju. To mi je važno, jer dok crtam, “obrađujem” stvarnost. Tamo sada montiram dokumentarac o Kubi, planiram, vežbam za uloge. To je vreme kada mogu do krajnjih granica da istražim ono što me zaista “pomera” i što je u životu važno.

POETIKA U BIOSKOPIMA

* HOLIVUD se poslednjih godina “seli” na televiziju. Na koji način to menja “pravila igre” za uspešnog američkog glumca?

– Stvaralački potencijal televizije je ogroman, zato se ljudi “sele” na manje ekrane. Problem su kompromisi, rezultat nikada nije tako dobar kakav bi mogao biti. Zatim, likovi su stvoreni na način da ljudi žele da ih gledaju u šest uzastopnih filmova ili u 20 epizoda neke serije. A to je puno. Sa tačke gledišta glumca, lepo je igrati lik strpljivo, gledati kako raste. Na TV su najvažniji integritet, celovitost lika, heroja ili antiheroja. Zaplet je nevažan, ljude privlači način na koji će, na primer Toni Soprano, uraditi bilo šta. Imate, dakle, logiku likova i imate logiku priče. Jedno od toga morate izvesti savršeno. Bolje je bazirati se na likovima. Ali prava poetika je u filmovima za bioskope. Znate, mislili smo nedavno da više niko neće čitati knjige jer su sada digitalne. Ali ko knjige voli, čita ih i dalje.