ТA СИРОТИЊА ПИКАСО, БРАК И МОДИЉАНИ

Кад су милионери гладовaли

Мало ко се родио богат. To поготово нису били сликари који су на почетку 20. века имали између двадесет и тридесет година. Када су долазили у Париз, нису имали ни пару у џепу.

Нико их није волео. Када би улазили у кафану „Ротонда”, „Kлозери де Лила”, или „Дом”, нико није био одушевљен. Знали су дуго да ћуте или тихо говоре о уметности са својом чупавом и прљавом сабраћом, али су чешће умели да плану лудим гневом, поразбијају пола инвентара, чак и припуцају из старих пиштоља. Није била реткост да се неки од њих, у стању потпуног алкохолног растројства, умокре под столом.
Неки су имали сликарске моделе које су их, као праве музе прљавих руку, износиле из кафана ујутру и водиле у бедна свратишта која су једино могле да обезбеде. Већина у Паризу није имала никог свог, те су чича Либион, власник кафане „Ротонда”, и чича Комбес, власник „Kлозери де Лила”, морали сами да их трезне у задњим просторијама својих кафана, полажући их као мртваце крај буради киселог вина, право у блато, одакле су кренули и где су сви мислили да ће и остати.

Тубе шпанских боја

Јесте: њихова имена су Пикасо, Брак, Модиљани, Гоген, Матис, Дерен, Сутин, Шагал…
Када 1901. године долази у Париз сликар чије је пуно име Пабло Дијего Хосе Франсиско де Паула Хуан Непомусено Марија де лос Ремедиос Сипријано де ла Сантисима Тринидад Мартир Патрисио Руиз и Пикасо, баш као Дејвид Коперфилд, има „мало или нимало пара у џепу”, али у сликарском коферчету чува тубе својих шпанских боја, а међу њима највише има плаве боје. Ко је тада могао да претпостави да ће његово богатство, много година касније, у години његове смрти, 1973, бити процењено на данашњих милијарду и тристо милиона долара!
Али то ће бити касније. Седамдесет две године раније, било је све друкчије. Као дођош у Паризу, Пикасо своја прва дела поклања колекционарима, па их тек после, за њега бестраго дугог времена, продаје, али по коју цену? Тешко је то одредити. Већина њих не продаје се за франке, већ за противуслугу у натури. Ретки желе да их ставе на зид, али опраштају сликару рачун у чистионици одела, бришу дуг за два месеца пића и хране „на црту”, или два месеца закупа избе у којој станује.

Кад Европа пропада у вртлог Великог рата, сви поменути и даље су сиротиња. Истина, њихов положај достигао је минимални цивилизацијски ниво. Било је то време када се сликари сумњиче за крађу „Мона Лизе” из Лувра. У то доба сви су били за рат.
Код чича Либиона, власника „Ротонде”, кафане у којој се и даље скупља уметнички свет, многи су већ почели да вежбају, а престали да пију. Тврде, додуше, да вежбају, а пиће точе под столом. Не иду више стари коктели које су сликари наручивали за своје бледуњаве моделе; пастис и апсинт се не траже, слабо се троши и кисело чича Либионово вино од којег сутрадан боли глава. На све стране одјекују антинемачке пароле. Неко довикује да „колоњска вода” има да се зове „лувенска вода”. Један незнанац крај шанка мрзи све швапско и, одбијајући нову туру пића – „јер се спрема за рат” – довикује тако да га чује и Пабло Пикасо, да би све кубисте требало натаћи на бајонет јер је то „прљави швапски уметнички покрет”.

Ко преживи… биће богат

У годинама током Великог рата или на самом крају многи сликари виде први већи новац у својим рукама, што примећују они који сарађују са „Руским балетом” Сергеја Дјагиљева. Године 1917. за балет „Парада” Ерика Сатија сцену осликава Пабло Пикасо; 1919. за балет „Фантастични бутик” Оторина Респигија сцену прави Андре Дерен; 1920. за „Оду славују” сцену спрема Анри Матис. Али, ни тада то није богатство.
Сви споменути и два туцета других обогатиће се ускоро. Свако ко је умро раније скончао је у беди, иако нимало није био друкчији или лошији уметник. Амедео Модиљани, сликар „Лежећег акта” и „Портрета Жане Ебитерн”, умире у тридесет шестој години. Алкохоличар, зависник од жена и хашиша, живот скончава завејан у снегу 24. јануара 1920. године – и остаје вечно сиромашан, барем за живота.
У беди скончава и велики Пол Гоген, 8. маја 1903, испустивши душу у месташцету Антуноа у француској Полинезији. Исто пролазе и садрузи који живот окончавају крајем 19. века.
Ван Гог умире у француском месташцету Овер сир Оаз у крајњој беди. Много богатији од њега, само коју деценију касније постаће његов последњи лекар, др Гаше, кога је портретисао и код кога ће се наћи добар број мајсторових ремек-дела која се данас налазе у музеју Орсе и сматрају се непроцењивим. Већина Ван Гогових дела ипак је неповратно изгубљена, јер су сликана на дрвеним плочама које су касније коришћене за поправку кровова!
А они који су преживели? Они врло брзо након средине двадесетих година 20. Века, са данашње тачке гледишта, постају милионери. Пикасо, некадашњи становник дрвене кровињаре чувене као Бато Лавоар, Шагал, некадашњи становник сиротињске улице Вожирар, недалеко од велике кланице, који је дан и ноћ слушао рику преклане стоке и плакао за њиховим душама – сада се селе у раскошне четврти Париза. Недуго потом и ту ће им постати тесно, те се они, али и некадашњи фовисти (Les Fauves – „дивље звери”) трајно настањују у скупим вилама на Азурној обали или у сликовитом Екс Ан Провансу који мирише на лаванду и четинаре.

Коцкање са „госпођицама”

Сунце југа и аквамаринска боја Средоземља погодују њиховом колориту, али питање зашто су на почетку 20. века били толико сиромашни и како и зашто су се само двадесет година касније обогатили – остаје.
Један од одговора нуде економски разлози. Када је 1929. године почела велика економска криза, људи су читаву деценију, све до 1939. године, престали да цене новац. Све зарађено улагали су у уметнине, којима је нагло скочила цена. Ипак, овај одговор нуди само део решења загонетке. Ту су и злато, некретнине, деонице јавних зајмова многих држава које су тако изашле из кризе. Све то доносило је велику добит. Зашто су се многи одлучили на куповину слика некада исмеваних сликара, за које се говорило да ни анатомију нису честито научили?
Као да је половином двадесетих неко наметнуо суд укуса, те су људима почеле да се свиђају „Госпођице из Авињона”, а заборавили су да је то платно Пикасо некад звао „Бордел” и да су „лепотице” заправо проститутке које доносе чар сношаја, али и опасну могућност да се добије сифилис.
Не, људи су хрлили, куповали, препродавали, сакупљали, и тако долазимо до тога да се Пикасов „Акт, зелено лишће и биста” рађен 1932. године, прода 2010. године на аукцији „Кристија” у Њујорку за невероватних 106,5 милиона долара, а „Дечак са лулом”(1905) истог сликара, шест година раније, на аукцији „Сотебија” у Њујорку за 104,17 милиона долара.
Ако имате коју стотину милиона долара вишка и ви се надмећите за неко потпуно непознато дело Сутина или Дерена – не можете да изгубити, јер цене ових уметнина непрекидно расту.

Број: 3495 2019.
Аутор: Александар Гаталица

politikin-zabavnik.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *