Irfan Mensur: Nisam pravio jugonostalgičnu predstavu

Irfan Mensur iskreno o odlascima ljudi iz bivše Jugoslavije u neke druge prostore, u potrazi za drugačijim životima

NA ovaj ili onaj način, sve nas je dotaklo kada su ljudi iz bivše Jugoslavije otišli u neke druge prostore, potraživši drugačije živote. U “Našima” sve se događa u jednoj noći, jednog vikenda u Torontu. Tamo u Kanadi, u kojoj su se našli oni koji su početkom devedesetih pobegli od prebrojavanja gena, pitanja zašto Predrag i Azra i dalje žive u braku, ali i zbog ekonomskih razloga, beznađa i sivila u kojem su živeli.

Ovako, u razgovoru za “Novosti”, govori naš renomirani glumac i reditelj Irfan Mensur, u čijoj će režiji, adaptaciji i dramatizaciji večeras u vršačkom Narodnom pozorištu biti premijerno izvedena predstava “Naši”, po motivima Miroljuba Nedovića.

Naš poznati glumac do sada je na scenu postavio više od dvadeset pet naslova, a u istom ovom teatru pre dve godine sa uspehom i dramu Hadija Kurića “Edmund Kin”.

* Mada se nisu pronašli ni tamo daleko, u vašoj adaptaciji “Naši” imaju optimističan kraj?

– Nisam pravio jugonostalgičnu predstavu, bavio sam se ljudskim sudbinama. Žanrovski je prava melodrama. Završava se plačem tek rođene bebe. Verujem da će ova današnja deca, sa svih prostora bivše Jugoslavije, živeti neke drugačije i plemenitije živote. Uostalom, sudbinski smo svi povezani, iako to često nećemo da priznamo: bez obzira na to što se tako lako opredeljujemo ko smo i šta smo, geografski i genetski.

* Miroljub Nedović pisac je i “Hora bečkih dečaka”, predstave koju ste režirali i igrali sa Predragom Ejdusom?

– Na gostovanju u Kikindi, 11. avgusta, poslednji put je Peca izašao na scenu. Morao je da odustane od igre i krene u ozbiljno lečenje. Nismo slutili šta će se dogoditi za mesec-dva. U poslednje vreme otišli su mnogi dragi ljudi, ali njega sam posebno voleo i poštovao. Dopunjavali smo se na razne načine. Živeo je svoj život onako kako mu je godilo do samog kraja i sve ostalo je apsolutno ignorisao. Nikada, baš nikada, nije se požalio da se loše oseća, čak i kad je to bilo očigledno. A onda, u našem poslednjem telefonskom razgovoru rekao je: “Matori, gotovo je.” Bilo je to njegovo jedino priznanje… Pre toga je smrt odbacivao kao mogućnost. Tako je živeo, planirao, to ga je i održavalo. Njegova duhovitost je bila posebna. Ne čudi me što su on i Josif Tatić tolike godine proveli zajedno igrajući “Šovinističku farsu”, obojica izuzetno šarmantni, pametni, duhoviti.

* Kada pričate o studentskim danima često pominjete Danila Lazovića. Još jedan divan glumac koji nas je prerano napustio.

– Uvek pričam da je Danilo bio talentovan, a da sam ja bio veliki radnik. Bog mu je podario dar, ja sam morao da se izborim i naučim da zanatom rešavam stvari. Nije mi to bio minus, rano sam shvatio da postoje dve vrste ljudi. On je bio gromada od glumca, takvi su retki. Sećam se i jedne anegdote. Došao mu je otac u posetu tokom studija i mi smo se kao pilići okupili oko njega u “Kolarcu”. Danilo se hvalio kako je sa odličnim ocenama položio dikciju, tehniku glasa, scenski pokret, glumu. A njegov će otac: “Dobro, Danilo, a šta je sa engleskim?” Jedino mu je engleski izgledao ozbiljno među svim tim predmetima, iako smo ga polagali fakultativno.

* Mislite li da ponekad i sama čovekova priroda određuje njegovu glumačku sudbinu?

– Nisam siguran da umetnik, onakav kakav je privatno, utiče na svoju karijeru. Jedan divan glumac, možda naš najveći komičar, privatno nije bio toliko duhovit, brz, šarmantan i vispren kao na sceni. Daleko su bili Nikola Simić privatno i Nikola Simić profesionalno. Mislim da je u privatnom životu bio čak “pristojan” namćor.

* Zašto kažete za sebe da ste kulturni radnik a ne umetnik?

– Veliko poštovanje imam prema reči umetnik. Ljudi koji se bave kreativnim poslom vrlo lako je prisvajaju, ali to ne može biti zvanje, niti prefiks imenu. Čovek može biti glumac, slikar, muzičar po profesiji, a da li će se približiti umetnosti veliko je pitanje. Na estradi čim uzmu mikrofon u ruke, postali su “estradni”, pa još umetnici.

* Vaš sin Pavle na drugoj je godini FDU i već ga gledamo u seriji “Pogrešan čovek”?

– Bacio se na ozbiljnu “rasprodaju” svog talenta sa dozvolom profesorke glume Biljane Mašić. Video sam samo dve-tri scene. Trenutno snima i seriju “Grupa” na RTS u kojoj ću se i ja pojaviti u nekoliko epizoda prve sezone. Više sam ga gledao dok je bio u srednjoj školi, kad se pripremao za studije. Znam da je darovit, ali to ništa ne znači ako te ne posluži sreća, ili dok ne dođeš u ruke dobrog agenta, koji kod nas ne postoje. Ono što kažem Pavlu, govorim i mojim studentima na Fakultetu savremene umetnosti – da apsolutno mora da se posveti glumačkom zanatu. I da sve što može, “ukrade” od profesora. Ima i od koga.

* U mladosti ste se bavili sportom. Da li je uticao na vašu samodisciplinu?

– Dok sam bio u sarajevskoj gimnaziji igrao sam odbojku u “Bosni”, imao sam i dvanaestak utakmica u omladinskoj reprezentaciji BiH. Pozvan sam i na pripreme za reprezentaciju Jugoslavije. Ipak, sport sam napustio kad sam se preselio u Niš. Ostale su mi radne navike, uz sav “barabarluk” koji je pratio moje odrastanje. Postao sam jedan od najboljih studenata Akademije, sa stavom da se u glumi kao i u sportu, samo radom može doći do rezultata.

* Očeva druga supruga, niška glumica Miroslava Mima Vuković, uticala je na vaše profesionalno opredeljenje?

– Nikada nije bila moja maćeha. Ona je moja Mima. Imao sam mamu i Mimu. Razlika je samo u jednom slovu. Tako sam je oduvek doživljavao. Mima i okruženje u koje sam došao, otkrili su mi pozorište. Do tada nisam odlazio u teatar, nisam čak ni recitovao u školi. Pozorište je za mene bilo nepoznato, tajnovito i bajkovito. Tu sam poželeo da postanem deo bajke koju i dan-danas živim.

* Ove godine navršava se 45 godina otkad ste došli u Jugoslovensko dramsko?

– Pre dve godine otišao sam u penziju, sa 65 godina života i četrdeset dve staža. Mene je reč penzija malo uplašila, jer u “prevodu” na neki, nama ranije blizak jezik, glasi – umirovljenik. A ja neću da budem miran niti da me iko umiri! Trenutno više radim nego dok sam bio u radnom odnosu. Uz pet predstava na repertoaru (“Tako je ako vam se tako čini”, “Mesec dana na selu” i “Vrat od stakla” u JDP, “Hor bečkih dečaka”, monodramu “Glumac, reci nešto smešno”), posle predstave u Vršcu imaću još jednu predstavu u Srbiji, krajem sezone izvesno i u Beogradu. Dakle, nemam vremena, ali snage imam.

FILM I TEATAR

* SEDAMDESETE i osamdesete godine bile su najplodnije u vašoj filmskoj karijeri. Zašto je došlo do zatišja?

– Tačno, ali ovo je i posledica mog interesovanja i odluke da se vrlo intenzivno posvetim pozorišnoj režiji i pozorišnoj glumi. Jedno vreme bavio sam se marketingom, naravno, i pedagogijom – prvo u Nišu, sad u Beogradu.

SINOVI

– VEČERAS će na premijeru doći sva trojica mojih sinova (Filip, Aleksa i Pavle) sa svojim pratiljama. Najavilo se i desetak prijatelja iz Beograda. Sve me to veoma raduje u iščekivanju prvog izvođenja predstave “Naši” – kaže poznati glumac.

Irfan Mensur / Foto Z. Jovanović

www.novosti.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *