Slađana Belko – Omekšivač

Omekšivač

– Kad smo ono bili u Sarajevu?
– 1981.
– Joj, koliko tome ima godina.
– Ma šta, kao juče da je bilo.

Ona ćuti, menja temu, svesna koliko ga je tada povredila.

– I šta kaže lekar?
Muk….
– Joj nije valjda, siguran si?
– Sećaš se, bio je s nama tada i onaj odbojkaš, njegova žena je neurolog, pogledala mi je snimke i kaže da je kolega verovatno u pravu, ipak je to… ali ja ne verujem, bilo bi to mnogo gore. Verovatno je samo neki živac priklješten.

….

Ona opet ćuti… a volela bi da mu kaže da će ga držati za tu ruku što se trese, pokriće je svojom rukom, usnama, dojkom, bedrima….
Milovaće ga za sva nemilovanja koja mu je ostala dužna, za sve one neizgovorene reči iz onih hladnih sarajevskih noći. Iz hotela Bristol u koji nije htela s njim. Sa onih padina Jahorine, gde se sve belasalo poput njegovih zuba. Iz onih zadimljenih noći kad su pili kuvano vino, a ona igrala na stolu. Čoček. Svi tapšali i balili nad njenim bedrima iznad zadignute suknjice, a on je čuvao.
Zbog njegovog starog koji je po starinski došao u njenu kuću da upozna njene roditelje. I dao blagoslov.
Zbog njegove stare koja joj je spakovala puna kola ponuda, da ponese u grad.
Zbog njene majke koja je lepo majčinski rekla:
– Razmisli dobro, vidiš da je momak iz domaćinske kuće.
A ona osiono glumila gradsku curu koja neće da se muva sa tamo nekim iz nekog sela što i u nazivu ima selo. Veliko doduše ali ipak selo.
Zbog one čarde u Mađarskoj kada ju je mnogo godina kasnije povezao. Skoro deset godina nije prešla granicu. I čim je Horgoš ostao iza njih zamolila ga je da stane. Da gleda u Bačku ravnicu i udiše miris slobode. Nevidljiva žica stezala ju je oko guše A on je i dalje bio tako mio, tako fin, ničim nije pokazivao da mu smeta njeno siromaštvo. U Segedinu, kad je obavio posao, poveo ju je u Metro, nije ni znala šta je to. I čudila se da Segedin ima podzemnu železnicu. Trpao je u ona kolica sve redom, troje dece ga je čekalo kod kuće. Ona za svoje dečake nije imala novaca ni za jednu čokoladu. Note i stalak za partituru odneli su poslednjih 50 maraka. Najednom počeo je da puni njena kolica.
Kada je stavio nešto, u ambalaži koja je ličila na jogurt, sa čuđenjem je pitala:
– Zar i jogurt da nosimo iz Madjarske?
On je bio zapanjen:
-Zar ti zaista ne znaš šta je Lenor?
Nikada pre toga nije videla tečni omekšivač u takvoj ambalaži. Iskreno mu odgovori: – Ne…
Teško banatski je opsovao.
– Jebeš ga, ona moja nije imala kupatilo kad se udala za mene a sad izmišlja koji mirisni Lenor da joj donesem. A ti, gradska cura , ne znaš šta je to. Jebeš ga, uzmi nosi sve ovo tvojim dečacima, ja ću mojim curama poneti idući put.

Majka ju je samo pogledala kada je te večeri došla kući sa puta iz Mađarske.
– Nadam se da nećeš zažaliti što si ovo donela.
– Majko, ni prst nije stavio na mene.
……
Kada je deset godina kasnije tražio da mu zaposli ćerku, sada je ona bila vlast, a on bez posla i uticaja, bez reči je to uradila. Ta mlada devojka ju je pitala da li više voli crno ili belo vino, da joj donese na poklon.
Odgovorila joj je : – Biće dovoljan i jedan Bohor.
Mlada službenica verovatno je pomislila da je potpuno luda.
…..
Danas su oboje sami. Čuju se povremeno telefonom, ispričaju šta imo novo, koje nove bolesti su im pronašli. Slušaju koncerte preko radija i posle komentarišu, šetaju uz reku, svako u svom gradu, i oboje se pitaju da li bi im život mirisao na Lenor da je onda pošla u taj hotel Bristol.
Al, jebeš ga….Život nije mekan.

One thought on “Slađana Belko – Omekšivač

  • 08/02/2019 at 7:42 pm
    Permalink

    Ako su oboje sami to je dobar početak ili dobar kraj.
    Živi, gradska curo, sa svojim odlukama.

    Reply

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *