Petar Lubarda – Kroz nebesa i krševe

U “Knjizi o Lubardi”, u izdanju SKZ, 25 lucidnih ogleda o jednom od naših najvećih slikara

Jedan mladi Crnogorac, slikar, došao je u Beograd i tu izložio. Nije došao baš pravo iz Crne Gore, već preko Pariza i Rima. Tamo je učio da slika i odande je doneo 30 i nekoliko slika, od kojih su neke vrlo velike. Samo njegovo ime, Petar Lubarda, nema nikakve veze sa umetnošću. Lubardama su se u našim krajevima zvali topovi za odbranu od Turaka ili Mlečana.

Tako je jedan od klasika moderne srpske književnosti Rastko Petrović 1934. dočekao prvu izložbu budućeg velikog slikara, o kome je SKZ u “Plavom kolu” objavila zbornik čiji je priređivač Milo Lompar. “Knjiga o Lubardi” sadrži 25 lucidnih i nadahnutih ogleda iz pera vrhunskih istoričara umetnosti, kritičara, pisaca, slikara.

ISTE godine kad i Rastko, svojim utiskom oglasio se i veliki pesnik Todor Manojlović, duboko impresioniran pejzažima (“Rijeka Crnojevića”, “Donje polje”, “Budvanski zaliv”), i portretima (“Filip Markov”, “Invalid”, “Nosač”).

– Imamo utisak – pisao je Manojlović – da je on prvi uspeo da uhvati i oživi, istinski na platnu tmuru veličanstvenost tih legendarnih predela, te mrke, morozne, nebesima ustremljene crnogorske planine i krševe, te sumorno zasenčene samo retkim, nežnim zelenilom, okićene i nekim ćudljivim vijugama reka ispresecane doline.

Ni uvek suzdržana i odmerena Isidora Sekulić nije ostala ravnodušna prema radovima Petra Lubarde (1907-1974), koji je “nikao iz Katunske nahije”:

– U tom slikaru ima mnogo volje za moći. Rezačkim zrakom iz čudnih očiju svojih on razgrešava boju prirodnu i boju palete, i traži u tonu ton, u koloritnom tonu simbolični ton. On hoće da nadvlada prirodu u ime toga što zna slikati baš prirodu. Njegov predeo stoji pred nama izazvan, razdražen i agresivan, ali osvojen i savladan, kao dobro zauzdan mlad konj.

U zborniku je i tekst velikog erudite Stanislava Vinavera, koji je, kako navodi, sa nekoliko prijatelja išao svakoga dana, čitavog meseca, da bi gledao Lubardine slike u ULUS-u. Jedne noći, na Terazijama, sreli su slikara i zamolili ga da im otvori izložbu.

“Razigrani konji” (1953)

– U ponoćnoj tišini, ozarene svima videlima zapaljene elektrike, te su mi slike planina i gora i šarenih kamenitih zamršaja, došle još čudnije i lepše. Baš zato što predstavljaju živu, zanosnu prirodu, došle su mi sto puta vampirskije i avetskije pod snopom apstraktne svetlosti ogromnih sijalica. Tu noć, sa slikama avetskim, šarenim, nećemo zaboraviti mi, kojima je ona bila poklonjena – napisao je Vinaver.

URAVNOTEŽEN, zdrav i snažan, tipičan predstavnik vitalnih i umetničkih sposobnosti našeg čoveka, kako ga je video Milan Kašanin, Lubarda je rano zapao za oko i u svetu. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. dobio je Gran-pri, a dve godine kasnije prvu nagradu u Hagu. Kasnije je došlo i priznanje na bijenalu u Sao Paulu, gde je naš umetnik, prema rečima uglednog Herberta Rida, bio otkrovenje, i to u jakoj konkurenciji, pored Pikasa, Dalija, Modrijanija i drugih.

“Kosovski boj” (1953)

U prvim posleratnim godinama nastala su njegova dva epska platna – “Bitka na Vučjem dolu” (1950) i “Kosovski boj” (1953) o kome je Lazar Trifunović s neskrivenim oduševljenjem ovako pisao:

– Tu nema ni Jugovića, ni Lazara, ni Murata, ni Obilića, ni Srba, ni Turaka. Čovek sa konkretnom fizionomijom je potpuno izgubljen. Ali jednim ogromnim zamahom, jednom, u našem slikarstvu, dotle neviđenom, sa maskama namesto lica, Lubarda je slikarski iskovao jednu poemu herojstva čovekovog. I srpskog, i turskog, i svih ljudi. On je tom malom svakodnevnom čoveku udahnuo natčovečansku snagu, on je izrazio njegovu opštu, univerzalnu vrednost… To je Lubardin spomenik Kosovskom boju, spomenik njegove seljačke snage, to je naš spomenik.

“Bitka na Vučjem dolu” (1950)

NISU se samo likovni znalci kritičari i pisci utrkivali u pohvalama velikom umetniku, već i njegova sabraća po kičici. Tako je Mića Popović tekst o “Sumraku Lovćena” završio ovim rečima:

– Ako ste videli sliku, šta mislite, kolike su njene stvarne dimenzije?! Rekli biste: Pa, tri metra, četiri… Ne sećate se tačno, ali vam je slika ogromna! Ne! Stvarne dimenzije slike su 130h170 cm. Ali je slika u vašem sećanju porasla. I da znate, ona će stalno da raste…

“Knjiga o Lubardi”, obogaćena i reprodukcijama najznačajnijih slika, prvi je zbornik iz zamašno planiranog niza o velikim umetnicima. Ove godine pred čitaocima se naći i knjiga o Savi Šumanoviću.

“Guslar” (1952)

OPORE BOJE

POVODOM 100 godina od Lubardinog rođenja, istoričar umetnosti Stanislav Živković je zabeležio:

– Kao tipičan predstavnik epske crte u karakteru našeg naroda, Petar Lubarda nije mogao slikati lako dopadljive sadržaje. Njegove slike nikada nisu bile “med i mleko”, jer on nije bio sin podneblja gde se lako živi. Njegove teme su teške, dramatične, njegova boja je opora svetlost kamena, izbledelih fresaka, sparušenog rastinja po goletima, izboranog lica gorštaka. On pasionirano prati borbu svetlosti i mraka, slobodne misli i nasilja, beležeći večitu funkciju života onako kako se ona najizrazitije ispoljavala u našoj istoriji.

BORBA SA MRAKOM

UVEK žudeći za svetlošću, Lubarda je govorio:

– Uvek se borimo sa nekim mrakom u težnji da ga osvetlimo… U umetnosti je uvek važno šta preživljava jedan narod, kakve želje ima, šta se sa njim dešava, šta su njegova osećanja, šta on vidi pred sobom. Za umetnika je veoma važno osećanje da njegov narod, da njegova država ima opštečovečanska prava i osećanja za bratstvo među narodima. Bol i radost su opšta, zajednička osećanja svih naroda i ljudi.

www.novosti.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *