Tamara Dragičević: Ženama se nameće teror spoljnog izgleda

Glumica Tamara Dragičević je u trostrukom iščekivanju: novog naslova na repertoaru Ateljea 212, jubilarnog, tridesetog rođendana i prinove

GLUMICA Tamara Dragičević je u trostrukom iščekivanju: novog naslova na repertoaru Ateljea 212 (predstave “Ovaj će biti drugačiji”), jubilarnog, tridesetog rođendana, koji će je krajem meseca zateći u Ljubljani, na gostovanju predstave “Slavna Florens” i – prinove. Posle ćerke Saše, za nju i supruga Petra Benčinu još jedan razlog za veliku radost.

Do tada, u njenom fokusu su pozorišne predstave, a od večeras još jedna u matičnom teatru: komad “Ovaj će biti drugačiji” Staše Bajac pobedio je na Hartefaktovom regionalnom konkursu za najbolji angažovani dramski tekst. Predstavu režira Đurđa Tešić, dok o ovom glumačkom zadatku Tamara kaže:

– Komad počinje upravo tom rečenicom: “Ovaj će biti drugačiji”… Kako i naslov kaže, bavi se muškarcima, ali i ženama. To je priča o tri devojke, tri različita tipa. Zajedničko im je da sve teže da se predstave u najboljem izdanju, kako bi se dopale određenom muškarcu. Svaka iza sebe ima i neku socijalnu dramu. Zarad materijalnih prohteva i “viših” ciljeva pristaju na razne kompromise. Trude se da koriguju svoje lice i telo, želeći da budu drugačije – da bi se na kraju, zapravo, našle u moru istih devojaka.

* U potrošačkom društvu i vremenu, uvek je mnogo izazova?

– Svako vreme ima neke svoje imperative. Ovo je doba društvenih mreža, rijalitija, instagrama. Mode koja nije prirodna, ali diktira neke nejasne stavove u odnosu prema životu i sopstvenom telu. Nismo želele da pravimo karikature i imitacije, da se podsmevamo takvim devojkama oko nas. Samo smo htele da predstavimo svet i sudbine žena o kojima Staša piše. Živele su u teškim uslovima, u siromaštvu, i nisu imale onoliko koliko su mislile da im je potrebno da bi bile društveno prihvaćene. Kada jedna junakinja kaže, poveravajući se prijateljici, “ovaj će biti drugačiji”, ova je podučava šta sve mora da promeni na sebi da bi mu se dopala: kosu, nokte, usne, grudi.

GLUMAČKA EKIPA U JOŠ jednoj praizvedbi domaćeg savremenog dramskog teksta u Ateljeu 212, okupila se gotovo kompletna ženska ekipa. Tri junakinje igraju Tamara, Ana Mandić i Milica Janevski, dramaturg je Jelena Mijović, kostimograf Maja Mirković, a koreograf Maja Kalafatić. Sa muškim “izuzetkom” – scenografa Siniše Ilića i kompozitora Vladimira Pejkovića. Reprize su 18. i 23. marta, na Sceni “Petar Kralj”.

* Sličnom temom, opsesijom spoljnim izgledom, bavila se još jedna predstava na repertoaru Ateljea, “Pomarandžina kora”?

– U pozorištu sam već pet godina, a posećujem ga od sedmog razreda osnovne škole. Sticajem okolnosti, još nisam odgledala tu predstavu. Kad smo krenuli sa probama, nametnulo se poređenje s “Pomorandžinom korom”. Zanimljivo je da glumci iz te predstave kažu da je u vreme njenog nastanka, ipak, sve bilo blaže nego danas. Sada se fizički izgled menja do neprepoznavanja… Mislim da je to veoma opterećujuće za generacije koje odrastaju, čije vreme tek dolazi.

* Mislite li da će se jednog dana zaustaviti ta histerična potreba za promenom prirodnog izgleda?

– Ne mogu da zamislim do koje granice može da se ode, nadam se da će doći do nekog zasićenja. I da će “najskuplje” i najzanimljivije izgledati žene prirodnog izgleda. Različite i drugačije, kakve i treba da budu.

* U predstavi je reč i o mizoginiji, mačizmu, nasilju muškaraca?

– Ne bih da generalizujem, ipak, mnogo je žena koje trpe fizičko nasilje, stalno razmišljajući šta smeju a šta ne smeju da kažu, šta moraju da sakriju i prećute. Inače, kao što se njima nameće teror spoljnog izgleda, i muškarci imaju imperative – da obezbede bogat i lagodan život, često po svaku cenu.

* Poznajete li takve ljude?

– Mi se krećemo u malom umetničkom, zatvorenom krugu i retko se susrećemo sa takvim tipovima. Ali prisutni su svuda oko nas, pa i u medijima. Sa ovom temom i ljudskim sudbinama može da se poistoveti svaka žena ili muškarac. Tekst je potresan i duhovit baš zato što svi, u izvesnoj meri, u njemu prepoznajemo šta želimo i osećamo, a šta nam je usađeno i šta se od nas očekuje, kako bi trebalo da se žena ponaša…

Foto V. Danilov

* Viđate li svoje “klasiće”? Uspešna ste generacija, Miloš Biković, Nina Janković, Jelisaveta Orašanin, Ivan Mihailović, Uroš Jakovljević, Miodrag Radonjić – samo su neki od njih?

– Nema sumnje, ostvarili smo trajno prijateljstvo. Što kroz projekte, što privatno. Viđamo se, pratimo jedni druge, družimo se, imamo svoje grupe na “Vajberu” i “Vatsapu”. Ukratko, stalno smo prisutni u životima jedni drugih. Eto, sa Urošem i Ivanom sam i u stalnom angažmanu Ateljea 212.

* Uskoro ćete ponovo biti i u seriji “Vojna akademija”?

– Trebalo bi da se radi peta sezona. Moj lik je i dalje prisutan u seriji, a u maju je planiran nastavak snimanja.

PELETOVA KLASA

POZNATA glumica završila je FDU u klasi Dragana Petrovića Peleta, a jedna od prvih uloga u Ateljeu 212 bila je predstava “Balada o Pišonji i Žugi”. U međuvremenu, igrala je (između ostalih) i u predstavama “Dobri ujkica”, “Konstatin”, “Osvrni se u gnevu”, “Sablja dimiskija” , “Noćna straža”, “Pet života pretužnog Milutina”, dok su joj na filmu i televiziji popularnost doneli filmovi i serije “Montevideo, Bog te video”, “Miris kiše na Balkanu, “Bićemo prvaci sveta”.

Sa suprugom Petrom Benčinom samo se jednom srela na pozorišnoj sceni – u predstavi “Rođendan gospodina Nušića” Zvezdara teatra.

www.novosti.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *