Danijela Jokić

Možda niko nije umio
da te voli kao ja jutros.
Dok prvi zraci Sunca
stidljivo proviruju glave, a sanjivi vrapci
pripremaju glas za
pjevanje.
06.45 budiš se u
nekom drugom krevetu
pored nekog sa kim me
odavno varaš.
Budna sam i ja.
Varam te sa tobom,
svakodnevno.
I na javi i u snu.
Miris svježe kafe
ispunjava prostoriju.
Uskoro moram da
krenem.
Nijedno mjesto nije moj
dom.
Na stanici gomila
starijih ljudi.
Zadubljeni u svoje
misli.
Sa štanda zapahuje
miris tek štampanih novina.
Nikada ih ne čitam.
Ni tv ne gledam.
Zbog toga me
obožavaš.
Boli nas uvo za čitav
svijet.
Zamisljam kako
izgledaš jutros.
Da li ti je ona sa kojom
me varaš skuvala kafu?
Poljubi li te pred
izlazak iz kuće?
Dočekuje li te
nasmijana?
Nikada ništa ne pitam.
Ja sam iluzija.
Ona je realnost.
Sunce je odveć budno.
Moja čežnja spava.
Probudiće se večeras.
Ni ti nećeš
spavati.Znam.
Možda se previše
osjećamo.
Možda će sve biti
drugačije ako mašta
postane stvarnost.
Na pola puta sam do
sledećeg prebivališta.
Već te jasno vidim.
Nasmijan i odlučan da
osvojiš i ovaj dan.
Naslućujem tvoj
osmijeh-najljepši na
svijetu.
Srce mi igra. Oči se
sijaju.
Niko ne umije da te voli
kao ja jutros.
I svakog dana.
Potpisujem.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *