Milenine priče: Cijeli život u četiri riječi

Pedeset priča u kojima Milena Dravić govori o sebi, Gagi Nikoliću, karijeri… “Ljudi, ljubav, posao i radost, to moj moto”, tvrdila je naša legendarna glumica

MOJ život sažimaju četiri reči: ljudi, ljubav, posao i radost. Kad kažem ljudi, mislim na porodicu bez koje ne bih postojala, prijatelje, saradnike, kolege… Verujem u njih i nastojim da uzvratim sve što mi daju. Kad kažem ljubav, govorim to u najdubljem smislu te reči: od roditeljske ljubavi, preko ljubavi muškarca i žene, i prijateljske bliskosti, do ljubavi za ono što radite. A radost, uprkos svim problemima i velikim poteškoćama, proizilazi kao neki konačan rezultat. Zato što je dublja i čoveku primerenija od drugih osećanja i stanja. Ispada to kao neki životni moto. Možda i jeste tako. U svakom slučaju, daje snagu. U prošlosti, kao i u budućnosti”.

Ovako je o sebi govorila naša legendarna glumica u knjizi “Milena Dravić – Više od umetnosti”, autorke Tatjane Nježić, u kojoj je u više od 50 priča sama svedočila o svom detinjstvu, ogromnoj ljubavi prema suprugu Draganu Gagi Nikoliću, važnim momentima u karijeri, susretima sa najvećim svetskim umetnicima, raspadu nekadašnje Jugoslavije, NATO bombardovanju…

Dorćol, na kojem je odrastala, Milena je opisala kao specifičan kraj, Amarkord, prisećajući se i prvih Unrinih paketa, hleba i masti sa alevom paprikom, filma “Jedan dan života” koji je rasplakao njenog oca, Narodnog pozorišta kao prozora u svet, i kako ni posle prikazivanja prvog filma u kojem je igrala, “Vrata ostaju otvorena” Františeka Čapa iz 1959, nije ni pomišljala o sebi kao o glumici… O crnom talasu koji je i sama obeležila glumačkim bravurama, Milena svedoči kao o avangardi u svakom smislu – i kada je reč o filmovima koji su snimljeni, i kada se govori o rediteljima koji su ih stvorili.

“Moje poznanstvo sa Makom, Babcem, Purišom, Žikom i Kokanom Rakonjcem potiče iz Kino kluba Beograd. Zaista, srećna sam što sam sa takvim ljudima sarađivala. Kroz njihove spoznaje i ja sam saznavala mnoge stvari, sazrevala sam kroz saradnju sa njima. Crni talas je bio i više od samog filmskog stvaralaštva”.

Detinjstvo: Otac Milenko i Milena kao devojčica

U knjizi je i divno Milenino sećanje na 31. decembar 1971, kada se u pauzi snimanja filma “Kako su se volele dve budale” venčala sa svojim Gagom, bez venčanice i fotografisanja…

“Meni je Bog podario Dragana kao partnera i za život i za posao. Ljubav, ljubav je bila na prvom mestu… Kada je otišao, svi su shvatili da je iza sebe ostavio izvanredno delo, da je bio oličenje dobrote. A ja sam izgubila sve što je činilo najlepše godine moga života”, govorila je Milena, prisećajući se i Gagine karijere, ogromne duhovitosti po kojoj je takođe ostao nezaboravan, ali i svojih duhovitih događaja…

Sa Alfredom Hičkokom i Ričardom Bartonom

“Imala sam jednu scenu u filmu ‘Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji’ Bate Čengića gde su me obesili o kapiju, divnu kapiju na Senjaku. Snimana je iz parka prekoputa. I, kad je snimanje završeno, spakovaše se i odoše. A ja ostadoh da visim, počela sam već da plavim… Vidim, odo` ja! Naiđe neki čovek, gleda me u čudu. Pita me, onako sav zbunjen, šta radim. Ja pokazah rukom u pravcu u kom su otišli, i nekako jedva promrmljah da je to filmska ekipa i da neko dođe da me spase…”.

Ovim dopunjenim i izmenjenim izdanjem knjige “Milena Dravić – Više od umetnosti”, koje je pre nekoliko dana predstavljeno u Jugoslovenskoj kinoteci (izdavač “Laguna”), obeležava se i 60 godina od njenog prvog filma, pa je i Ministarstvu kulture upućena inicijativa da 2019. bude proglašena godinom naše najveće filmske dive.

DOSIJE

“NIKADA nisam bila član nijedne političke partije, ali sam zbog učešća u građanskim protestima devedesetih godina imala policijski dosije. Pred sobom ne bih bila čista da nisam išla u te proteste, imala sam potrebu da budem tamo. Političke promene od 5. oktobra 2000. u jednom trenutku, između ostalog, omogućile su da ljudi mogu da vide i svoje policijske dosijee. I krenula sam u policiju. Koračam pločnikom, koračam… I, u jednom trenutku se zaustavim. Okrenem se, i vratim se kući. Pozovem ih telefonom, zahvalim se, i kažem da ne želim da gledam svoj dosije. Plašila sam se da ću tamo pronaći mnoga imena koja znam i da sa time neću moći da živim”, svedočila je Milena.

www.novosti.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *