Enki Bilal: Kao dijete sam bio srećan u Beogradu

Vizije ovog filmskog režisera, scenariste i jednog od najpoznatijih crtača i pisca stripova danas u svetu prodaju se u stotinama hiljada primeraka, a njegov rad inspiriše i druge umetnike

 

OD STALNOG DOPISNIKA „NOVOSTI“ PARIZ

STRIPOVI Enkija Bilala prepliću prošlost i budućnost, u njima glavnu reč vode fantastične kreature, apokalipsa preti, a svemu je uzrok – čovek. Vizije ovog filmskog režisera, scenariste i jednog od najpoznatijih crtača i pisca stripova danas u svetu, čiji je otac bio Titov krojač, rođenog u Beogradu, prodaju se u stotinama hiljada primeraka, a njegov rad inspiriše i druge umetnike, za stvaranje video-igrica i filmova. Ima tu i bivše Jugoslavije, i orbitalnih stanica. U vreme dok razgovaramo, Pariz je oblepljen velikim plakatima s naslovnom stranom njegovog poslednjeg stripa iz serije “Softverska greška”.

– Globalni sistem koji su mondijalizacijom postavili kapitalisti kao ideološki pobednici, uspostavio je svet jednoumlja i jedinstvene vizije. Sve se čini formatirano, iako ne funkcioniše dobro. “Haotični” svetovi, koji se nisu uskladili s tom doktrinom, atipične politike, kao što je bila Jugoslavija koja se raspala, još uvek se traže i ne pripadaju u potpunosti tom velikom sistemu. U tom podneblju i dalje se ne zna šta će se dogoditi sledećeg jutra. Na Zapadu znamo. Idemo pravo u zid. Nadam se da taj udarac neće biti jak i da će se sve odigrati nežno – kaže, za “Novosti”, Bilal.

* Da ne bude kao u Jugoslaviji?

– Ako ništa drugo, jedan od uspeha ovog kapitalističkog sveta, koji se prevario u mnogo čemu, jeste da je bar značajno umanjio opasnost od ratova na stari način na svom tlu.

* Ali ne i na tuđem. Prošlo je dvadeset godina od bombardovanja?

– Šokiran sam da o tome danas gotovo niko ne govori u Francuskoj i zapadnom svetu. Mislim da ovde niko nije ponosan zbog toga. Bila je to velika nepravda. Beograd je bio moje detinjstvo. Ne volim kad ga diraju i bombarduju.

KAN * KAKVI su vam utisci s učešća u žiriju Kanskog festivala? – Uzbudljivo je, ljudski, umetnički, kulturno i geopolitički, zbog raznolikosti porekla žirija, i selekcije!

* Na šta vas asocira Beograd?

– Na igranje na Kalemegdanu. Na veliki park, tvrđavu, igrališta. Na Terazije, gde je moj otac imao svoju krojačku radnju. Na hotel “Moskvu”. Na pionire, parade, sa mnogo slika iz detinjstva. Na fudbal. Na stadion Crvene zvezde, i Partizana, gde sam učestvovao na sletu, pred Titom.

* Malo je poznato da je trebalo da zaigrate za Zvezdin podmladak…

– Imao sam devet godina. Videli su me kako igram na ulici, pa je s mojom majkom kontaktirao neko iz kluba, ali, pošto je moj otac već bio otišao u Pariz, cilj nam je bio da mu se pridružimo, pa je majka odbila ponudu. U Francuskoj sam kasnije igrao petnaestak godina sa prijateljima glumcima i crtačima u amaterskom klubu koji smo oformili.

* I danas često odete na stadion da gledate PSŽ?

– Ima veoma zanimljivih utakmica. S druge strane, manje volim finansijsku priču oko svega toga. Postoji rizik da se time uništi fudbal, koji je u osnovi bio igra za široke mase. To počinje da smeta. Ne volim ni kada je navijački duh nasilan. Ali, kada je utakmica dobra, to je onda fantastična predstava.

* Kako je vaš otac postao Titov krojač?

– Borio se sa Titom, u partizanima. Tito ga je cenio. Na kraju rata ga je angažovao kao svog krojača. Ali, moj otac nije hteo da uđe u Komunističku partiju. Nije prihvatao ni poklone. Želeo je da zadrži svoju nezavisnost. Sanjao je da uspe na Zapadu. Želeo je da postane veliki krojač u Francuskoj. I onda je otišao.

* Kako gledate na taj sistem s vremenskim otklonom?

– Ne znam kako je bilo mojim roditeljima i starijima, ali kao dete sam bio srećan u Beogradu.

*Često nas crtate u svojim stripovima?

– To je prirodno. U Francuskoj je danas život u zemljama bivše Jugoslavije i dalje malo poznat. To je način da im ga približim i pokažem im svoje poreklo.

* Nedostaje vam nekadašnja zemlja?

– U principu nisam nostalgičan, ali me to osećanje jedino vezuje za celu bivšu Jugoslaviju. Mislim da je šteta što se ta zemlja raspala. Ali, razlozi su mnogobrojni, kompleksni i poznati. Možda je zato, ipak, bila utopija misliti da je mogla da opstane.

* Hoće li svet u bliskoj budućnosti zaista biti tako mračan, kakvim ga vidimo u vašim stripovima?

– Nikako to ne bih voleo. Mogu da se dogode različite vrste informatičkih grešaka i bagova, ali nikada opšti, kao onaj koji opisujem. To je za mene, pre svega, bila prilika da ukažem na našu zavisnost od digitalizacije i na intelektualnu lenjost, zapostavljanje pamćenja na koje dobrovoljno pristajemo, delegirajući sve virtualnom svetu, koji je, istina, fascinantan i vodi nas daleko. I u drame, i u zadovoljstvo.

* Fascinirani ste tim svetom?

– Digitalizacija je osnov za veštačku inteligenciju i transhumanizaciju, koje predstavljaju dva velika projekta čovečanstva za sutrašnjicu. To već počinje. Reč je o dva velika gradilišta i prema tome treba zauzeti stav i postaviti određena pitanja.

* Možda ćemo, ipak, videti vanzemaljce koji imaju ljudska tela, sintetički metabolizam i život u orbitalnim stanicama?

– Moguće je. Jednoga dana ćemo otkriti druge pametne svetove. Ostajem otvoren prema tome. Ali, istovremeno stvaram svoj sopstveni univerzum u kome se mešaju fikcija i realnost. Realnost danas toliko obuhvata nauku, da izraz “naučna fantastika” više nema smisla.

* U vašim stripovima svet se oštro podelio na one koji rukovode i one “van zone”, razapet između bogatih i siromašnih?

– To je konstanta naših društava. Otkako svet postoji, bilo je jačih i slabijih. Društvo nije uspelo da reši taj problem. Shvatamo da čak i demokratija, za koju se govori da je najsavršeniji sistem, ima dvostruke aršine, i da sve to nije tako jednostavno. Velike ideologije 20. veka, komunizam i kapitalizam, doživele su neuspeh. Kapitalizam koji danas dominira svetom proizvodi mnogo siromaštva i nesreće.

* Kod vas u stripu srećemo neoprogresiste i nove marksiste?

– Ako bi, ipak, došlo do velike informatičke greške, mada u to sumnjam, sve bismo počeli iz početka, a to bi dodatno stvorilo želju da stvorimo nešto ispravljajući greške, a ne potpuno nov svet.

* Koje boje su žuti prsluci kod vas?

– Ta žuta se malo isprljala. U početku sam ovaj pokret smatrao zanimljivim i legitimnim. Postavili su dobra pitanja. A onda je došlo do nasilja, koje mi se ne dopada.

* Vreme u kome živimo sa svojim kontradikcijama je idealno za crtanje stripova?

– I ne samo za stripove. Za snimanje filmova, pisanje knjiga, slikanje. Na umetnicima je danas da otvore vrata i vizije koje političari iz pragmatičnih razloga i vremenske ograničenosti izbornim ciklusima, poslednjih četrdesetak godina nisu u stanju da otvore.

 

ČEŠKI I LjUBUŠKI

* KO su Bilali?

– Otac je rođen u Ljubuškom. Došao je u Beograd, glavni grad njegove države. Moja majka je bila Čehinja. Stigla je sa svojim roditeljima, koji su radili u Beogradu, kada je imala dve godine. Roditelji su se tu i upoznali.

Enki Bilal / Foto G. Č.

www.novosti.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *