Igor Bašin: “Ako Evropa nije zainteresovana, da se mi bar zabavljamo”

Igor Bašin, zvijezda ovogodišnjih Rokumentarnih dana, u Podgorici sa tri filma

Rokumentarni dani, njihovo treće izdanje, biće otvoreni 23. maja, a prvi dan će praktično biti posvećen Igoru Bašinu. Poznato lice muzičke scene Slovenije u kojoj je već decenijama na razne načine miješao prste, kao urednik radija Študent i drugih radio emisija, menadžer Damiru Avdiću, DJ, član benda, novinar i autor knjige “Novi Rock”.

Prvog dana festivala će u KIC-u “Budo Tomović” u Podgorici biti prikazana tri filma na kojima je radio, ono što on naziva LP trilogijom o Pankrtima, Buldožeru i Laibachu, konkretnije o njihovim albumima koji su ujedno bili i veoma važna izdanja za nekadašnju jugoslovensku scenu.

Ovo je njegov povratak na Rokumentarne dane gdje je gostovao i prošle godine, a ove je najavio i da će održati predavanje nakon prikazivanja pomenutih filmova. Rokumentarni dani trajaće do 26. maja, a osim u KIC-u program ove manifestacije održavaće se u “Blues Brothers” baru u Nikšiću i bioskopu na otvorenom Gradska kuća. Kao i prethodnih godina, festival će osim filmova o muzici ponuditi i razne druge aktivnosti od koncerata, preko berzi audio i video materijala do tribina.

O trilogiji “Glasba je časovna umjetnost”, ali i generalno slovenačkoj i jugoslovenskoj sceni nekad i sad, kao i o drugim povezanim stvarima Bašin je pričao za “Play”.

“’Glasba je časovna umetnost’ u stvari je naslov koji je nastao ove godine, zapravo kad smo bili na zimu u Hamburgu i Berlinu sa sva tri filma smo dobili taj podnaslov. To je slovenska LP trilogija – što znači da sadrži tri filma o tri različite ploče. Prvi je o debitantskom albumu Pankrta “Dolgcajt” iz 1980, drugi o ploči Buldožera “Pljuni istini u oči” iz 1975, a najnoviji da tako kažem je o prvom izdanju Laibacha u nekadašnoj Jugoslaviji iz 1985. Karakteristika našeg serijala je da su to filmovi koji u stvari uzimaju u percepciju cijeli album od početka do kraja, dakle kad počne da se vrti ploča počinje priča o samom albumu i umjetnicima koji su zaslužni za njega, u kakvoj situaciji je nastao, koje su bile prilike i neprilike tokom rada na njemu i kakav je uticaj neke vrste na slušaoce ostavio. Prošle godine sam tako već imao na Rokumentarnim danima već Buldožere, ali smo ove odlučili da prikažemo sva tri filma jer to je na neki način priča o tri vjerovatno najznačajnija albuma slovenske rok scene, kao i na području bivše Jugoslavije”, objasnio je Bašin.

Pa to sam baš htio da pitam, zašto su odabrane baš te ploče, kakav je bio koncept odabira?

Koncept nije bio nešto o čemu se previše razmišljalo, nekako je prirodno to došlo. Kad smo krenuli 2006. da radimo na prvom filmu izabrali smo “Dolgcajt” od Pankrta vjerovatno zbog nekih ličnih interesovanja, posebno sa moje strane, jer sam bio pobornik same ideje i formata filma. Dakle, da imamo film koji traje onoliko dugo koliko i sama ploča o kojoj se govori. Istovremeno dok smo radili Pankrte smo sa mojom koleginicom Barbarom Kelbl već počeli da radimo na novom scenariju, za film o ploči Buldožera “Pljuni istini u oči”. Ta ploča nam se činila zanimljiva budući da se u Sloveniji jako puno priča baš o panku i alternativnoj kulturi, a mi dobro znamo ako pogledamo istoriju da bez Buldožera ne vjerovatno bilo ni tako jakog “novog talasa” ni tako jake pank scene. No problem sa Buldožerima je nastao kad smo završili Pankrte i krenuli u produkciju tog filma to što je došlo do nekih nesrećnih slučajeva. U scenariju smo imali uključenog Dražena Vrdoljaka koji je baš u to vrijeme preminuo. Onda smo to morali da promijenimo, pa je došlo do toga da smo htjeli hrvatskog kritičara Darka Glavana u filmu, kao centralnu ličnost filma, no i on je poginuo 2009. u saobraćajnoj nesreći. Imali smo i ideju sa kojim bismo režiserom radili, ali je i on preminuo.

I kako su došle sve te neprilike, odlučili smo da stavimo taj scenario na stranu i odležao određeni period, dok nije naša producentkinja dok nije naša producentkinja Viva Videnovićrekla da ponovimo, pa smo krenuli sa tom produkcijom. Tad je tu ideju prihvatila Varja Močnik, koja je bila rediteljka. I kad smo radili Buldožere, naš kolega Igor Zupe, isto reditelj koji je radio Pankrte, se javio sa idejom da poslije toga radimo i Laibach, što je bio na neki način njegov izbor. I tako je došlo do te koincidencije da smo obuhvatili baš ta tri albuma. Da li će biti neki sljedeći, pokazaće vrijeme.

Da li to znači da razmišljate da nastavite serijal ili mislite da ste zaokružili priču?

Ako smo ozbiljni, ne možemo je završiti, a da li će biti dovoljno ideja i energije – to je drugo pitanje. Ono što mi se u posljednje vrijeme po glavi vrzma je da bih možda htio da uzmem u obzir, odnosno u percepciju, neko drugo vrijeme. Da ne bude sve 70-e, 80-e, nego da možda krenemo u 90-e. Spisak postoji sjajnih albuma i ako sad kažem jedno ime sigurno ću zaboraviti neko drugo, tako da ne bih baš pomenuo posebno neko, ali moram reći da je taj spisak jako dug. Ideja svakako ima puno.

Na konto te priče, nedavno je autorka TV serijala “Borderland Soundtrack” Brankica Drašković u intervjuu za “Play” kazala kako je na neki način glorifikacija “novog talasa” i uopšte tih prošlih vremena koje ste pomenuli, bacila u sjenku današnje izvođače. I dalje su najpopularniji bendovi iz tog perioda. Slažete li se?

Pa jeste istina da je “novi talas” bacio neku sjenku na ostala vremena, ali ne bih ja sad tražio ni u samom “novom talasu” i njegovim akterima odgovornost za to. Sa druge strane, mislim da je najveća odgovornost u današnjim zemljama, nekadašnjim jugoslovenskim republikama, leži u onome što nam je ostalo u pamćenju i što je u medijima. Recimo ako ja gledam iz slovenačkog ugla, ove sedmice srpski bend Repetitor svira klupsku turneju kod nas, a znamo da su oni već od početka dobro prihvaćeni u Sloveniji. Uz to, dobar dio srpskih bendova je praktično non-stop prisutan, ne samo stari, nego i mlađa generacija. To važi i za hrvatske bendove i neke druge.

Da, recimo neki od tih srpskih bendova poput Repetitora su čini se prvo bili prihvaćeni malo više u Sloveniji, pa tek onda u svojoj zemlji?

I to baš govori u stvari da bi u ovom vremenu mogli možda da povučemo neke paralele, da postavimo pitanje zašto je toliko prisutan “novi talas” i zašto ta, da tako kažemo, starija muzika je više prihvaćena. Jer nema više tako jakih kanala kao što su bili nekad i to nije u vezi samo sa medijima, već i njihovim uredničkim politikama koje neke stvari jednostavno propuštaju, one ne izlaze, ne pojavljuju se kako bi ljude zainteresovale. Uz to moramo reći da je jako smiješno da smo postali tako lijeni, jer imamo taj Internet, pa nam je sve dostupno, a u stvari nas samim tim izgleda ništa više skoro ne interesuje.

Kako gledate vi na te promjene, koliko su drastične od kad pratite muzičku scenu i koliko je taj uticaj Interneta o kojem pričate negativan, postoji li pozitivna strana te priče?

Postoji definitivno pozitivan uticaj na taj način da ljudi koji su aktivni jesu bolje povezani nego nekad, samo je problem u tome što ako sad pogledamo klupsku scenu, najbitnija je razlika po meni u samom finansiranju. Nekad su za to bile veoma važne omladinske organizacije, to je bio fundament na kojem je mogla rasti scena, a danas čini mi se da se sve više ili manje zasniva na entuzijazmu pojedinaca koji se moraju drugačije organizovati da bi mogli uopšte da rade posao, ali drugi problem je u tome da li ima dovoljno podrške sa strane. Finansijske podrške dovoljno da ti možeš redovno da guraš neku scenu, što je jako važna stvar. Ako pogledamo opet ta neka stvara vremena, primjetićemo da ako je svake sedmice bio neki koncert povećavala se i publika, iz nedjelje u nedjelju. Danas mi se čini da je došlo do tih razlika da posebno u manjim krajevima ljudi ne mogu da rade redovno koncerte, a uz to došlo je do disperzije, do toga da se sve razmaklo na sve moguće krajeve. No sa druge strane, ova andergraund, ili da kažem nezavisna, scena mislim da jako dobro živi, što je jako dobro pokazao Ante Perković u svojoj knjizi “Sedma republika” na kojoj je i baziran pomenuti serijal “Borderland Soundtrack”. Znači ako je za vrijeme Jugoslavije “sedma republika” bila JNA, mislim da je poslije “sedma republika” postao rokenrol.

Kroz priču sa umjetnicima sa ovih prostora, najviše sa muzičarima, u posljednje vrijeme se potencira priča o kulturnom ujedinjenju, o tome kako se sve više sarađuje između bivših jugoslovenskih republika i da je neminovnost da će ta saradnja rasti sa vremenom.

Jedan od prvih pozitivnih koraka u tom pravcu je bio projekat organizovan početkom 2000-ih, ne znam koliko je to došlo do Crne Gore, projekat se zvao “Cross Radio” koji su pokrenuli naš Radio Študent i B92 iz Beograda. Oni su recimo ujedinili emisije sa raznih krajeva bivše Jugoslavije i zajedno radili svoj program, što je bila odlična razmjena informacija o tome što se dešava na scenama u pojedinim zemljama. Danas mislim da se ide u tom pravcu i kako god mi pristupali i pričali o tome, da li je to zajednički kulturni prostor ili nije, već je ostvarena puno lakša mobilnost muzičara na prostoru bivše Jugoslavije. Sa druge strane, ne možemo baš tvrditi da je sva Evropa toliko strašno otvorena i zainteresovana za ono što se dešava u ovim krajevima, pa bi trebalo napraviti bar da je nama zabavno i interesantno.

Prošle godine ste bili na Rokumentarnim danima, kakve utiske nosite od tad?

Moji utisci su bili jako pozitivni, na neki način se zbog toga i vraćam. Jako mi je drago da su me ponovo pozvali da dođem. Uz to smo se dogovorili da ću napraviti i kraće predavanje i to će biti zanimljivo baš u vezi sa ovim što smo pričali, jer ću govoriti o važnim pojedincima, muzičkim stilovima i njihovom uticaju na području Slovenije kroz 80-e i 90-e godine, o rok kritičarima i radio emisijama, te kakav to ima uticaj na samu publiku i širenje muzike. Na taj način ćemo dakle obogatiti program ove godine. I mislim da će biti još zabavnije.

https://www.vijesti.me/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *