Pogled sa balkona Andrićevog utočišta

Knjiga Vladimira Roganovića o hercegnovskim stazama, licima i predelima našeg nobelovca. Malo je gradova u kojima je pisac bio toliko nasmejan, prirodno i obično

KADA bi Andrićev život(opis), u jednoj simboličnoj i sintetizovanoj slici, bio zamišljen kao fotografski album, crni i beli, odeljen poglavljima naslovljenim po mestima u kojima se odvijao, jedan bi se pasaž oku posmatrača namah ukazao kao svetao, i kao vedar. Poviše njega stajalo bi kratko: Herceg Novi. To je jedini grad na svetu u kome je Ivo Andrić “podigao” kuću. U vreme piščeve najveće slave, nakon što mu je 1961. dodeljena Nobelova nagrada za književnost, Andrić je u gradu koji ima naročitu auru pronašao ambijent koji ideju oplemenjuje, misao izoštrava a plemenitu nameru osnažuje.

Ovim rečima dr Vladimir Roganović, za “Novosti”, objašnjava šta ga je podstaklo da napiše knjigu “Andrić u Herceg Novom” (“Balkankult” i opština Herceg Novi), koju će predstaviti večeras, od 19 sati, u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda. O ovom delu na promociji će govoriti akademik Miro Vuksanović, profesor Aleksandar Jerkov i Petar Arbutina.

Knjiga osvetljava piščeve hercegnovske dane, njihove ključne protagoniste i traga za odgovorom na pitanje šta je Andrić stvorio u Novom. U isto vreme, nagoveštava šta se u tom gradu može stvoriti. Izdanje je obogaćeno Andrićevim zapisima o Herceg Novom, mnogobrojnim retko ili nikada objavljivanim fotografijama, a sadrži i četiri njegove pripovetke: “Trenutak u Toploj”, “Jelena, žena koje nema”, “Letovanje na jugu” i “Žena na kamenu”.

– Šta je umetnika, proznog graditelja “Na Drini ćuprije”, “Proklete avlije”, “Mosta na Žepi”, podstaklo da među svim mestima zemaljskog šara sagradi kuću baš na ovom parčetu obale – jedno je od pitanja koje me motivisalo da istražim Andrićeve hercegnovske “staze, lica i predele”. Da li su to bili sunce, svetlost, prirodno okruženje grada koji vekovima nadahnjuje umetnike? Ili – ljubav? Herceg Novi je za Andrića bio svedok javljanja mnogih stvaralačkih formula koje su nobelovca podstakle da preispita i zaokruži svoja razmišljanja i svoju poetiku. Bio je taj Grad i mesto piščevog svojevrsnog utočišta, porodična luka i mizanscen istinskog spokoja i zadovoljstva. Među svim mestima na kojima je stanovao, vreme će pokazati, upravo je na tački između tri puta na Toploj, Andrić živeo mirnu sreću svoga nemirnoga veka – kaže Roganović.

Ivo i Milica sa Nadom i Vojom Stanićem, Foto Iz knjige „Andrić u Herceg Novom“

“Šta je ova Topla? Naselje od nekoliko desetina kuća, sa grobljem i crkvom, a draga je kao neko neobično žensko ime, i u njoj se, ovako malenoj, krije sav život sveta, prošli, sadašnji i budući.”

U priči “Trenutak u Toploj”, objavljenoj 1963. – prve godine Andrićevog bivanja u njegovoj hercegnovskoj kući na Toploj – nobelovac ove reči daruje mladom Njegošu koji je učio pismena u školi Josifa Tropovića, tek nekoliko desetina metara udaljenoj od Andrićevog hercegnovskog letnjikovca. Za Andrića Njegoš je istinska i duboka inspiracija, stvaralac kome je tokom četiri decenije (1925-1963) posvetio više napisa nego ma kojoj drugoj ličnosti.

Autor Vladimir Roganović

U opremanje svoje kuće, dodaje naš sagovornik, Andrić i Milica Babić utkali su svoj rafinirani ukus. Enterijer, iako autentičan, imao je ponešto od duha beogradskog doma Andrićevih u koji su se supružnici doselili nakon venčanja 1958. godine.

– Najveći deo prizemlja zauzimala je primaća soba iz koje se, kroz dvokrilna zastakljena vrata, izlazilo na hladovitu terasu. Desno od ulaza, u prizemlju, sobe Milice Babić i njene majke. Do Andrićeve radne sobe na spratu lučno vode drvene stepenice. Duž čitavog frontalnog dela kuće, direktno ka ulazu u Boku – balkon. I pogled – kaže Roganović.

Sa Milicom Babić na terasi kuće u Herceg Novom

„Meni je bilo lepo u Herceg Novom. Za vedrih dana, sa balkona svoje kuće često sam gledao i razmišljao o crnogorskom vladici. O Boku Kotorsku otimali su se Mlečani, Turci, Španci, Rusi, Austrijanci… Kako i ne bi o takvu lepotu“, zapisao je nobelovac.

– Andrić, ležerno odeven: srećan. Andrić: u lakom sakou, bez kravate: nasmejan. U svome vrtu, ispred svoje kuće, u parku “Boke”. Malo je gradova, ako ih uopšte i ima, u kojima je Pisac, sudeći po nepotkupivoj istinitosti koju ostavljaju fotografija i faktografija – bio tako i toliko nasmejan, prirodno i obično. Odsevi i titraji Andrićevih novskih trenutka o tome govore koliko i nizovi najsrećnijih reči – kaže Roganović, i dodaje. – Koliko je poznato iz pisanih izvora, pesniku Stevanu Raičkoviću, s kojim je u Herceg Novom vodio tihe razgovore, rekao je nekoliko reči o pisanju u Novom. U bajkovitom ambijentu topaljskog letnjikovca, među ružama, smokvama i mimozama, i sam omamljen njime, pesnik je prekinuo tišinu i osmelio se da upita pisca: “Možete li ovde da pišete?” Andrić je izgledao zatečen i zbunjen, i posle par trenutaka, kao za sebe, izustio tiho da u Herceg Novom piše “veoma malo i veoma slabo”. Dodao je potom reči koje ne svedoče jedino o lepoti sredine koju je odabrao, nego i o njegovom odnosu prema toj lepoti:

“Vidite, ovde je sve tako … lepo… Da se nema šta dodavati… A grehota bi bila bilo šta oduzimati…”

DOM LITERATURE I KULTURE

PROŠLE godine navršilo se 50 godina otkako je Andrić poslednji put boravio u Herceg Novom. Zahvaljujući trudu Opštine Herceg Novi, Kuća nobelovca Ive Andrića otvorena je 16. jula 2018. kao kuća sećanja na pisca koji je u njoj boravio od 1963. do 1968. Otvaranjem kuće u rekonstrukciji, simbolično, Grad Herceg Novi započinje proces Andrićevog “povratka” kroz sećanje na piščevo delo i na njegove “hercegnovske godine”. Taj će povratak u punom svom vidu biti dovršen 2020, kada će grad uz podršku IPA projekta dobiti potpuno restauriranu kuću literature i kulture, reprezentativno mesto za kulturnu, umetničku i turističku ponudu Herceg Novog – rekao je, za “Novosti”, predsednik Opštine Herceg Novi Stevan Katić.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *