Policajac nalik svecu, izdajnik mafije i scene besmislenog seksa

O filmova Arnoa Deplešina, Marka Belokija i Abdelatifa Kešiša

Pa, šta nam je ponudila završnica festivala? Pođimo redom.

Čini se da žiri neće imati nikakvih problema sa poslednjim filmom Arnoa Deplešina – „Rubaix“ (Jedna svetlost), budući da je teško poverovati da može da pretenduje na neko priznanje. Ovaj, inače nadareni, francuski sineasta nam je dao dva filma za cenu jednog. Prvi deo u kome je na fascinantan i nadahnut način prikazao svu bedu i strahotu života sirotinje na severu Francuske, i drugi, dosadan, razvučen i repetitivan, posvećen ispitivanju svedoka s ciljem da se reši jedno ubistvo. Jedini originalan lik u celoj priči je inspektor Daoud (Roschdy Zem), mlad, inteligentan čovek, koji je totalno predan svom poslu. On živi sam, takoreći ne spava, retko jede i često zaboravlja da uopšte ima svoj dom.

Trudi se da u svom zahtevnom i teškom poslu ne primenjuje nasilne metode i nadaren je da prepozna ko je kriv, a ko nevin, pre i nego što počne da vodi istragu!? Pravi zen lik. Toliko da jednostavno sve gubi pomalo na uverljivosti. Jedan metafizički policijski film poput „Rubaix-a“, iz koga je isključeno nasilje, možda bi prošao u nekom drugom, lepšem vremenu. U ovom našem deluje nerealno. A posebno portret cool inspektora koga maestralno igra Roschdy Zem, koji je pre nalik nekom svecu nego uobičajenoj slici policajca.

Veliki italijanski sineasta Marko Belokijo nam je u završnici festivala predstavio svog „Izdajnika“, upečatljivu, moćnu klasičnu dramu o italijanskoj mafiji, sa Pierfrancescom Favinom u impresivnoj glavnoj ulozi. To je ustvari priča o Tommasu Buscetti, jednoj od ključnih figura Cosa Nostra-e, koji, početkom 80-ih godina, u vreme velikog rata između šefova sicilijanske mafije, rešava da napusti zemlju. I da se sa porodicom tajno nastani u Brazilu.

Za to vreme, u Italiji se vode nemilosrdni obračuni, pri čemu je na udaru pre svih familija Buschetta – poubijani su prvo njegovi sinovi koji su ostali u Italiji , a potom i njegovi najbliži saradnici. Bruschetta biva uhapšen od strane brazilske policije, a potom i ekstraditovan u Italiju. Neposredno po dolasku, on donosi nezamislivu i izuzetno hrabru odluku – da sarađuje sa policijom i sudom i tako pogazi zakletvu koju je dao Cosa Nostri. Od tada počinje njegova bliska saradnja sa sudijom Falconeom, što za rezultat ima njegovo svedočenje na takozvanom Maxi suđenju mafiji, u periodu između 1986. i 1992. Zahvaljujući njemu, kao jednom od prvih i velikih „izdajnika“ mafije, pravda je privela i optužila 366 kriminalaca i mafijaša.

Tako je njegovo svedočenje obeležilo istoriju i otvorilo vrata i drugima koji su sledili njegov primer, a zauzvrat dobili smanjenje kazni ili neke olakšice. Belokio je napravio moćan, napet, snažan film o značajnom periodu savremenog italijanskog života. Sa autoritativnim tonom oficijelne istorije. No, pre svega, može se reći da je to priča o Tommasu Buscetta, odnosno Don Massino-u, harizmatičnom, samouverenom i odlučnom čoveku, koji je postao jedna od najomraženijih ličnosti u zemlji – ne samo od mafije, već i policije i medija, kao i od naroda.

U filmu je sažeto dat njegov život – od dečačkih dana kada je u Palermu počeo da se bavi kriminalom, njegove strasti prema ženama i pesmi, njegovoj sujeti i želji da dugo ostane mlad i zavodljiv, do ostarelog, mrzovoljnog čoveka koji živi u Americi, kao zaštićeni svedok. Film je briljantno sniman, sa nekoliko antologijskih scena – od tih čuvenih suđenja, koja su često ličila na farse, do ubistva sudije Falkonea kada je na autoputu na njegova kola bačena bomba. To je neverovatna scena budući da je kamera bila smeštena unutar automobila. Nju slede ništa manje impresivne scene slavlja mafijaša povodom njegove pogibije. „Izdajnik“ je veliki, uverljiv, inteligentan i majstorski napravljen film.

A potom je stigao i poslednji film Abdelatiff Kechiche-a „Mektoub, moja ljubav – Intermeco“. To je drugi deo trilogije ovog sineaste, inače dobro poznatog širokoj publici po svom delu „Plavo je najtoplija boja“ za koje je pre šest godina osvojio Zlatnu palmu. Moram vam reći da nikada nisam gledala duži – tri sata i 38 minuta, ni dosadniji intermeco. O grupi mladih i veoma lepih ljudi koja se okuplja na plaži Setea, da bi nakon toga prešla u jedan noćni klub u kome muzika bukvalno trešti. Ličnosti se šetaju od bara do podijuma za igru. Piju, puše i plešu.

I tako skoro puna tri časa. Kamera se uglavnom zadržava na butinama i stražnjicama ženskog sveta i tako unedogled. Dijaloga skoro nema, a o radnji i da ne govorimo. Da bi valjda malo razbio monotoniju, Keshiche ubacuje u film scenu u kojoj jedan mladić praktikuje oralni seks na jednoj devojci i to u toaletu. U hiperrealističnoj sceni koja traje dobrih 14 minuta! I to je to! Možda će neko ovaj film doživeti kao jedinstveno iskustvo – ludačku noć u diskoteci, trans, haos, ushićenje! Moguće. Ali to je iznad svega neverovatno dosadan film, bez ikakve poente, sem ako u tome nije poenta. Na svečanoj projekciji filma došlo je do burne reakcije publike tako da je dosta sveta napustilo salu, a internet mreža je puna najrazličitih komentara i reakcija. Šta reći, sem da Kan ne može da prođe bez skandala!

I evo, stigli smo do samog kraja festivala. Na programu su ostala još samo dva filma – „Sybyl“ Francuskinje Justine Triet i „To mora da je raj“ Palestinca Elie Sulejmana. O njima, nažalost, neću moći da vam pišem, jer su na projekciji danas, kasno po podne. Ono što mogu da vam kažem je sledeće – da je „Sybyl“ storija o jednoj psihoanalitičarki koja je fascinirana jednom od svojih pacijentkinja, što dovodi do toga da zaboravlja na svoje dužnosti terapeuta. Po svemu sudeći, intrigantni psihološki triler. Što se tiče Elije Sulejmana, on u svojoj tragikomičnoj burleski istražuje pitanje identiteta, nacionalnosti i pripadnosti i postavlja suštinsko pitanje – gde se možemo osećati kod kuće?

Foto: EPA-EFE/ JULIEN WARNAND

https://www.danas.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *