Filmska kritika: Bajićevo bogato unutrašnje iskustvo

“Linija života”, dokumentarni film, režija Darko Bajić, 2019.

NEDAVNO završeni, 12. festival dokumentarnog filma “Beldoks”, otvorio je dugometražni dokumentarni film Darka Bajića “Linija života”. To je filmski omaž rediteljevom ocu, istaknutom srpskom slikaru Milošu Bajiću, čija je “linija života” ličila na seizmogram velikih tektonskih poremećaja vremena u kome je živeo i stvarao.

Pakao koncentracionog logora Mauthauzen, u kome je Miloš Bajić bio zatočen kao sasvim mlad čovek već opredeljen za likovnu umetnost, ostavio je dubok i čitak pečat na celo njegovo delo. O tome kazuju njegovi logorski crteži nastali u magnovenjima straha i nade, u kratkim intervalima između logorskog “apela” i izvršenja smrtnih kazni, između ljudskog otpora i smrti. Mauthauzen nije mogao biti inspiracija nego teška senka nad stvaralaštvom, fatum koji je odredio izraz i štimung jednog mučnog vremena.

Film nas je iznenadio nekolikim začudnim saopštenjima, poput onoga o odiseji Bajićevih logorskih crteža, koje je uspeo da skupi i sačuva jedan njegov drug i sapatnik iz Mauthauzena. Kada je, posle rata, u Beogradu, tu mapu crteža doneo i predao Bajiću, slikar mu se toplo, drugarski zahvalio. Nije je, međutim, ni pogledao, nije je otvorio, stajala je godinama sklonjena u nekom kutu njegovog ateljea. Opsednut svetkovinom smrti, Bajić dugo nije smeo da se suoči sa svojom rukotvorinom tog fatuma. Najzad, otvorio je mapu. Iz nje je pokuljao život, nepatvoren, snažan, iskonski. Bio je to ulaz u novu stvarnost, jednu od nekoliko koje otkrivamo u ovom unikalnom filmskom dokumentu.

Mračnim i teškim uspomenama umetnika iz ratnog logora nikako nije pogodovala naša posleratna likovna scena raspeta između slavopojki “novoj stvarnosti” i teškog opterećenja socrealističkom, “partijnom” umetnošću sovjetskog modela. Raskid sa Staljinom doneo je mladim srpskim slikarima ogromno olakšanje i oslobođenje od dogmi. Već 1950. tada mladi slikari Miloš Bajić, Zoran Petrović, Lazar Vujaklija, Mladen Srbinović, Lazar Vozarević, Dragutin Cigarčić, Stojan Ćelić i drugi čiji je umetnički koncept osmislio slikar-filosof i umetnički polihistor Miodrag B. Protić, pojavljuju se pod nazivom “Decembarska grupa”, koja će u našoj likovnoj istoriji ostati zapisana kao prva pojava “socijalističkog modernizma”, oslobađanja od socrealizma i traženja mesta između “osavremenjenog modernizma” i “socijalističkog estetizma”, ali i uspostavljanja kontinuiteta sa međuratnom modernom.

U suštini, radilo se o bitnoj promeni ka oslobođenju umetnosti. Godine 1960. grupa je formalno prestala da postoji jer su slikari još ranije krenuli putem otkrivanja individualnih poetika. Bajić je već išao svojom stazom. Sve to je stvorilo bogato unutrašnje iskustvo, koje nam reditelj Darko Bajić otkriva sa pažnjom i posvećenjem.

Božidar Zečević / Foto: Z.J.Mačak

www.novosti.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *