Lordan Zafranović: Ljudi više ne traže istinu

Lordan Zafranović o nagradi kinoteke Zlatni pečat, “Praškoj školi”…

KAD sam radio filmove, nisam ih pravio samo za svoju generaciju, nego i za neke buduće. Uvek sam pokušavao, i u formi i u sadržaju, da budem malo napred, koliko sam mogao biti. Zato je uloga Kinoteke toliko važna – da bi za sto godina neki ljudi videli šta smo mislili, kako smo izgledali, koji su bili naši problemi, na koji način smo realizovali dela, kako smo pravili te forme… U tom smislu, mnogo mi znači nagrada Jugoslovenske kinoteke, ako ona podrazumeva da će se filmovi svih nas koji smo je dobili restaurisati i sačuvati.

Ovako, za “Novosti”, govori reditelj i scenarista Lordan Zafranović, koji je obeležio ovdašnju kinematografiju. Njegova ostvarenja “Hronika jednog zločina”, “Muke po Mati”, “Haloa – praznik kurvi”…, a posebno trilogija “Okupacija u 26 slika”, “Pad Italije” i “Večernja zvona”, osvajala su nagrade na svetskim festivalima i ušla u antologije jugoslovenskog i hrvatskog filma. Legendarni filmski autor, koji od devedesetih godina živi i radi u Pragu, dobio je 6. juna Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke za doprinos filmskoj umetnosti, zajedno sa svojim kolegama iz “praške škole”, Rajkom Grlićem, Goranom Paskaljevićem, Srđanom Karanovićem i Goranom Markovićem.

* Šta je ono što je vaša generacija donela u jugoslovenski film?

– Mi smo, pre svega, doneli profesiju, ono što smo pokušali naučiti, neko više, neko manje, na FAMU u Pragu. A to je da je bioskop zakon – da na ulazu imate blagajnu na kojoj kupite kartu, da vam onaj sa platna da satisfakciju da uživate dva sata u drami, komediji, bilo čemu, i da kad izađete iz bioskopa svom susedu, ljubavnici, ženi, kažete da ste dobili više nego što ste platili ulaznicu. Naši filmovi su imali milionski auditorijum, “Okupaciju” je samo ovde gledalo preko sedam stotina hiljada ljudi, u Zagrebu oko dve stotine pedeset hiljada, u Splitu sto pedeset hiljada. I Paskaljević je imao milionske gledaoce, i Grlić, Karanović i Marković. To su nemoguće brojke, i mislim da je to bilo novo u jugoslovenskom filmu.

* Koliko vas zaista povezuje “praška škola”, koja kao odrednica nekako uvek ide uz vas?

– Mislim da bi trebalo revidirati sam naziv “praška škola”, zato što nam je on nametnut sedamdesetih godina, kada smo se vratili iz Praga i počeli da pravimo profesionalne filmove za široku publiku, za prodaju, za svet. Jer, škola podrazumeva da smo nekog istog umetničkog pravca i senzibiliteta, što nije istina. Mi smo svi potpuno različiti, dolazimo iz različiih sredina, raznih kultura… Ja sam, recimo, iz mediteranske kulture, koja je uglavnom rimska, italijanska. Karanović i Marković su gradski, beogradski tipovi, Grlić je sa severa, iz Zagreba. Može se reći da smo bili u istoj zgradi u Pragu, i da su nam isti bili neki profesori. Niko od nas, osim možda Paskaljevića, nije u to vreme kada smo studirali nasledio jednu “prašku liniju” filmova. Češki film je tada bio na vrhuncu, na čelu sa Jiržijem Menclom, Formanom, i možda se Paskaljević najviše razvio od nas, jer je snimio najviše filmova.

* Uz velike majstore crnog talasa, i vi ste ušli u antologije kao reditelji ogromne autorske hrabrosti i provokativnosti. Šta je sa tim vrednostima danas?

– Danas se, prividno, sve može i sve je dopušteno, a zapravo, politika i kapitalizam nametnuli su ljudima samocenzuru, koja je strašnija od cenzure – toliko su ga osiromašili da ni o čemu ne može da razmišlja, osim da egzistencijalno preživi. Zato je ovo vreme ćutanja i straha. Ide se za sigurnošću, naše intelektualne elite uglavnom ne pokazuju da žele da shvate o čemu se tu radi, što znači da su licemerne i moralno propale. Ako se danas i čuju neki glasovi, oni više deluju kao eksces nego kao demokratski korektivi koje svako društvo mora da ima da bi bilo zdravo.

* Da li je ćutanje najveći problem?

– Najveći problem je što gotovo više niko i ne traži istinu i ne postavlja pitanja ko je kriv što smo se našli u gubitničkim, duboko korumpiranim kvazidemokratskim društvima. Vrlo su retki oni koji bi licitirali svoju egzistenciju i bili kontra vlasti, i biće ih sve manje. U Hrvatskoj su mnogi ljudi sa “leve” prešli na “desnu” stranu, jer čim je “desna” partija na vlasti, tamo su i sigurnost, neka lova, bolje pozicije koje nam po znanju ne pripadaju. Ali neke sile fašizma i mržnje, nažalost, ponovo oživljavaju i u Evropi, i to je ono što najviše plaši – čovečanstvo koje je zaboravilo šta mu je učinio Drugi svetski rat, kakva je zverstva i genocide počinio.

* Kada biste morali da izabarete jedan svoj film koji je vaš “zlatni pečat”, šta biste rekli?

– Možda bi to mogla da bude trilogija “Okupacija”, “Pad Italije”, “Večernja zvona”. To su filmovi koji su imali određeni međunarodni uspeh i bili prepoznatljivi. Ima, međutim, i onih koji su bili manje prepoznati, ali su mi, na neki način, bili draži. Posebno kratki filmovi iz sedamdesetih godina. Nedavno sam ih gledao na retrospektivi u Beoradu, i potpuno sam se iznenadio na koji način su realizovani i koliko slobode u njima ima. To bi danas bilo nemoguće snimiti, iz prostog razloga što ne bi niko dao lovu za to. Film je vezan za novac, i to značajan.

* Šta je film danas za vas?

– Ono što je uvek bio – pokušaj da se stalno osvoji novi deo slobode, a s druge strane, da se u formi pronađe nešto novo. Mislim da sam tu slobodu zadržao do današnjeg dana.

PRAG – ZAGREB – BEOGRAD

* Kako doživljavate tu relaciju Prag – Zagreb – Beograd?

– U Pragu živim i radim, sa Zagrebom sam posle odlaska zbog dokumentarca “Testament”, kada sam imao određene pretnje i po život, i po film, počeo da komuniciram nakon što se promenila Tuđmanova vlast. Tu često dođem da se vidim s prijateljima, ali u Zagrebu mi ne daju da radim. Žao mi je, i moram to reći, da me je Beograd razočarao, jer sam tu pokušao da napravim “Djecu Kozare”. Taj film mi je dosta značajan još od 1989, kada smo veliki pisac i scenarista Arsen Diklić i ja napisali veliku tragediju o nesrećnoj srpskoj deci u doba NDH. Ali ni na tri konkursa Filmskog centra Srbije nismo dobili finansijsku podršku. Nismo dobili ni obrazloženje zašto smo odbijeni, iako su svi hvalili ovaj scenario. Ali, eto, možda u Srbiji nije vreme za ovakav film, možda je potrebno neko drugo vreme.

Foto V. Danilov

www.novosti.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *