Džulijana Mur: Vatra u kosi, vatra na ekranu

Posle kratkog filma u kojem su bile sabrane sve njene uloge srećnih i nesrećnih, smešnih i tragičnih, ratobornih i miroljubivih, njen češki kolega, glumac i profesor Jirži Bartoška, uručio je „Kristalni globus“ za izuzetan doprinos svetskom filmu

Radila sam u „sapunicama“, noćnom televizijskom šou, u regionalnom teatru, na of-Brodveju i tek sa 29 godina počela da dobijam uloge koje se mogu smatrati ozbiljnim. Kasno sam počela, ali sam brzo napredovala (smeh). I čini se da sam nadoknadila sva kašnjenja. A znate kako? Marljivo sam radila. Uvek sam bila marljiva…

Posle kratkog filma u kojem su bile sabrane sve njene uloge srećnih i nesrećnih, smešnih i tragičnih, ratobornih i miroljubivih, zaljubljenih ili hladnokrvnih žena, a bilo je više od 75 takvih uloga za 30 godina njene plodne i izazovne glumačke karijere, holivudskoj zvezdi Džulijani Mur, oskarovki (za rolu u filmu „I dalje Alis“), njen češki kolega, glumac i profesor Jirži Bartoška, inače višedecenijski predsednik festivala u Karlovim Varima, uručio je „Kristalni globus“ za izuzetan doprinos svetskom filmu. Bio je to dirljiv trenutak koji je prepuno gledalište ispratilo stojećim ovacijama. I nije mogao da se zamisli bolji festivalski početak.

Džulijana Mur, crvenokosa i pegava najstarija ćerka škotske imigrantkinje i školskog psihologa i američkog vojnog sudije (rođena 1960. u Severnoj Karolini kao Džuli En Smit), postala je jedna od najzanimljivijih američkih glumica (filmska, televizijska i pozorišna) pre svega zbog autentičnosti, najsličnije onom zvezdanom spoju starog i novog Holivuda kakav je svojevremeno obasjavao i Ketrin Hepbern. Fizički već godinama nepromenjena, otvorena i ka holivudskim blokbasterima i prema takozvanim američkim nezavisnim filmovima, u kojima je i ostvarila neke od svojih najboljih, nezaboravnih uloga, Džulijana Mur je među retkim sredovečnim američkim glumicama za koju uvek postoje uloge i ne važi ono što se već dugo naziva „starosnom diskriminacijom“ u holivudskom filmu.

Na veliki međunarodni festival u Karlovim Varima stigla je u društvu supruga, scenariste, reditelja i producenta Barta Frojndliha (i šesnaestogodišnje ćerke Liv) s kojim je radila u novom filmu „Posle venčanja“, prikazanom na svečanom otvaranju. Reč je zapravo o nekoj vrsti američkog rimejka istoimenog danskog filma sa rediteljskim potpisom Suzan Bir, u kojem Murova igra ulogu medijskog mogula i veoma uspešne poslovne žene Tereze, koja radi spasa svoje porodice i braka traži pomoć od nekog kog nikada u životu nije želela da sretne. Ovaj film je već četvrti koji je nastao u saradnji sa suprugom kao rediteljem. Onaj prvi – „Mit o otiscima prstiju“ (takođe prikazan festivalskoj publici) – spojio ih je 1996. godine; zavoleli su se i dobili sina Kejleba i ćerku Liv, te nastavili da grade zajedničke filmske snove.

U kratkom razgovoru za „Pečat“ Džulijana Mur kaže da je film Suzan Bir gledala s mužem i da je još tada pomislila kako bi rado odigrala ulogu koju je u originalnom delu tumačio Mads Mikelsen.

„Pomislila sam, to je to, taj filmski lik ima u sebi nečeg eksplozivnog. Zato što je primoran, mora da napne mišiće i pronađe način za spas braka i porodice. U našoj verziji filma Tereza je žena koja je izgradila svoj život korak po korak i svesno napravila svaki izbor jer je verovala u posao, svoju porodicu i svoj brak. Učinila je sve da to zaštiti i kontroliše, ali nije mogla da kontroliše ćerkinu želju da upozna svoju biološku majku.“

Depositphotos

* Ovaj film je još jedan vaš „porodični projekat“. Kako to izgleda na delu?

Izgleda tako da tokom snimanja delimo istu sobu Bart, Liv koja je pomagala na setu i ja, a to je strašno, ha-ha. Kada radite na filmu, posebno u nezavisnoj produkciji, imate tek nekoliko minuta da budete apsolutno sami i ti minuti su važni za svakog glumca. A sada sam delila sobu ne samo sa rediteljem već i s našom ćerkom tinejdžerkom, koja je stalno gunđala kako je umorna od silnog stajanja po ceo dan. Sledeći put ću zahtevati bar malo odvojenog prostora, ha-ha.

* Koliko je važan taj lični prostor prilikom donošenja vaših, čini se, veoma pragmatičnih odluka pri izboru filmskih uloga?

Uvek je potreban taj mali prostor za odlučivanje i tu se ne razlikujem od ostalih ljudi. Svima nama je potrebno da budemo ponekad sami sa sobom. U početku karijere nije mi bilo mnogo stalo do toga šta radim, jer sam razmišljala samo o tome da dobijem posao i da od njega mogu da živim. Moj prvi plaćeni glumački posao bio je u jednoj „sapunici“ i zbog toga sam bila srećna. Kasnije sam naučila da je uvek postojala i da će uvek postojati razlika između filmskog biznisa i uloga koje želite da igrate, i te dve stvari ne treba mešati. Oduvek sam smatrala da je moja odgovornost da tražim filmove koji će biti ekonomski isplativi. S iskustvom i godinama, a ne želeći da upadnem u ponavljanje uloga, počela sam da razvijam materijale za sebe i igram role krojene po mojoj meri. I decu učim odgovornosti za izbore i u životu i u karijeri, jer od njihovih izbora neće zavisiti samo oni, već i njihove porodice jednog dana.

* Postoji li istinska razlika između komercijalnog i ličnog filma?

Mogu samo da kažem da su moja najbolja iskustva s filmskim stvaraocima koji snimaju priče o osobama koje odražavaju ko smo, priče o prirodi odnosa među ljudima.

* Jesu li primeri za to filmovi poput „Velikog Lebovskog“, „Noći bugija“, „Daleko od raja“ i „Magnolija“?

Jesu. Pol Anderson je napisao delove „Noći bugija“ („Kralj pornića“) i „Magnolije“ imajući mene u vidu, a i Tod Hejns je mislio na mene pišući scenario za „Daleko od raja“. Ne znam šta tačno znači kada ljudi kažu da su napisali nešto za vas, ili imajući vas na umu, a ponekada je dobro to i ne znati. Jer mora da postoji doza napetosti između onoga što mislite da neko želi i onoga što radite. Smatram da su tada bolji rezultati.

* Jeste li umeli da učite na sopstvenim greškama?

Obično ništa ne naučimo iz sopstvenih grešaka sve dok ih naša deca ne otkriju.

Kako gledate na prikazivanje ljudske nesreće na velikom ekranu?

U tome je drama, zar ne, jer svi srećni ljudi su slični. Igrala sam u mnogo domaćih drama i to je ponekad povlačilo i neku vrstu nesreće ili nevolje i to ne samo u ljubavnim vezama. Takvi filmovi ponekad izazovu kod gledaoca svojevrsno lično pročišćenje i to je onda dobro.

Depositphotos

* Često kažete da ste u svemu kasno počeli?

I jesam. Radila sam u „sapunicama“, noćnom televizijskom šou, u regionalnom teatru, na of-Brodveju i tek sa 29 godina počela da dobijam uloge koje se mogu smatrati ozbiljnim. Kasno sam počela, ali sam brzo napredovala, ha-ha. I čini se da sam nadoknadila sva kašnjenja. A znate kako? Marljivo sam radila. Uvek sam bila marljiva. I uvek sam bila svesna sreće što radim ono što volim.

Osim rada na filmu i u pozorištu pokazali ste se i kao veoma uspešan pisac knjiga za decu?

Na to sam posebno ponosna, iako je sve počelo sasvim spontano kada sam rodila ćerku. I njoj sam, baš kao i sinu, uvek čitala bajke, a posle i izmišljala priče dok sam ih uspavljivala. Od tih mojih priča inspirisanih uspomenama iz mog detinjstva nastale su već tri knjige, među kojima je mojoj ćerki još uvek najdraža ona prva – „Pegava jagoda“.

Autor: Pečat

www.novosti.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *