Pogled iskosa: Paroksizmi Gorana Ćetkovića

Dvadeset godina rada

Novi ciklus slika Gorana Ćetkovića (Kolašin, 1975) “Zub vremena” prirodno i logično se nastavlja i nasleđuje prethodni “Glasovi tišine”. Posle bdenja nad bezdanom tame i tišine, iz kojeg nije zazivao reči već slike, umetnik se upitao šta je sa onim što preostaje posle svega, da li mu preti samo zub vremena. Naglasak je ovde i sada više na zubu nego na vremenu, na stravi, grozi i gnozi, jer Ćetković je na svoj, likovni način, filosof i pesnik. Reč je o jednom od najdarovitijih predstavnika uslovno rečeno novog crnogorskog fantastičnog slikarstva, umetnosti po kojoj su Crnogorci bez premca. Duh dinarskog čoveka preširok je i predubok da bi se smestio u realističko, svakodnevno, utilitarno ili intimističko, traži epsko, mitsko, duhovno široko, iracionalno, vizionarsko i ekstatično. Zato je Ćetkovićevo slikarstvo kao krik, vapaj, lament nad ne samo ovim vremenom, o kome ezoterik i nobelovac Vilijam Batler Jejts peva: “Stvari se ruše, centar ne drži više, anarhija je provalila svetom.”

Na prvi pogled i na novim ostvarenjima ovog mladog majstora naslikane su glave, likovi i ličnosti, lica i tela, ali je reč i o nečemu neuporedivo dubljem, što se krije u dubini, tami i neizvesnosti, bezdanu ili prošlosti, koju Miloš Crnjanski u knjizi posvećenoj Mikelanđelu shvata i kao ponor. Dado Đurić je poslednjih godina života govorio da ima utisak da slika isto kao i na početku, samo sad usporeno i iz groba. Ćetković se upućuje prema suštinskom, ka središtu, glavi, ne ispitujući samo šta je ona danas kroz vreme, u umetnosti, stvarnosti i duhovnosti, već traži njen smisao i u vekovima unazad. Njegove glave izražajne su do krajnosti, kao likovni paroksizmi, slikar ide i izvan stvarnosti pa i van (post)moderne umetnosti, gestika njegovih lica seže do univerzalnog i kosmičkog. Izdvaja se iz sadašnje kakofonije likovnog besmisla, iz vizuelne piktureje umetnosti koju po ideji konceptualnih umetnika svi treba da stvaraju, pa je zato i nema, beži iz poludelog planetarnog jezika slike. U tome, međutim, ne teži eufoniji, svoj sklad ne pronalazi u harmoniji i površnoj lepoti, već u drami, u koju je ogrezao, izvlačeći iz nje katarzu kao preobražaj i inicijaciju. Njegove slike celovite su i monolitne, a umetnik smelo u njih unosi i estetiku ružnog, jer zna da je ona druga strana istine i životne celine. Njegova vera u čistu likovnost tvrda je i skupocena, možda i ratnička, jer postoje duhovni ratnici; on bi da slikarstvo vrati na predmoderne duhovne izvore, ma koliko se naizgled služio modernim ekspresionističkim likovnim jezikom i bio u dosluhu sa jaucima Edvarda Munka. U svom vrlom neotradicionalizmu Ćetković paradoksalno koristi i savremena likovna rešenja, od apstrakcije do dripping-a Njujorške škole apstraktnog ekspresionizma, jer razne likovne natruhe mogu da uđu u monolitni, čisto i čvrsto utemeljen umetnički jezik.

Slika: Goran Ćetković – Mučnina

www.novosti.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *