Slađana Belko – O Ivanu na Ivandan

O Ivanu na Ivandan


Letovanje s majkom. Kao u Mirjam romanima. Samo to nisu dvadesete već osamdesete. Dvadeseti vek. Ne film, već život. Poslednje decenije pred rat. Pred smrt. Pred samoću i bol.
Leto 85, Pelješac, lokalni galeb. Mali, nežan plavih kovrdža koje ne kvasi jer nema kod kuće vodu da bi isprao “sol u kosi”. Vodi je do manastira na bregu, do Lovišta kod doktora koji nije svršio medicine u Zagrebu. Ali teli krave i porađa snajke za bocu vina, pršut i kruv ispečen pod sačom.
Jedu dagnje. Na buzaru. Galeb svaku siše uz zvuk kao da je ljubi. Njeni prstaci pod njegovima prstima se slasno tope Zubi su mu sitni prekriženi. Zato je jedan par takvih sekutića obožavala u njenim pedesetim. Mnogo joj je bilo žao kad je stavio navlake. Ali dobro nije sve idealno. Ni svi. Galeb jeste bio.

 

Ivan, moj galebe, o galebe…. dobio je SIDu. Jedini čovek kojeg je lično poznavala a bogami i ljubovala s njim da je imao HIV. Nju je taj virus preskočio. Testirala se na to. Za to ipak treba imati mnogo više utakmica u nogama. Ona je ipak samo obična gradska cura koja je letovala duž Jadrana, I na svakom letovanju umesto školjki i plastičnih mornara skupljala žive suvenire. Pogled sa brda na Mljet dok razgleda zbirku franjevačkog samostana. I posle toga se ispod borova mazi. Sa galebom.

Korčulanski kanal prelazili su veslajući skupa u sandolini. Majka ju je ispratila sa osmehom, uz grdnju naravno, jer uloga majke je da grdi, ali skriveni osmeh u uglu usana ukazivao je da ju je ta njena devojačka glupost podsetila ne nešto njeno. Nešto rano, isto tako puteno i vatreno. I nesmotreno. Ali što se pamti.
Videla ga je tri godine kasnije. Mršav, ispijen, ogromnih podočnjaka. Izgubio je posao u školi. Na ostrvu prekoputa. Njen gondolijer iz sandoline veslao je u kolima hitne pomoći. Njegov drug, ražalovani doktor, više nije porađao krave i snajke već su, uz zvuke sirene, brzali ka Dubrovačkoj bolnici. Jedino tu su mogli obojica da dobiju posao. Kao vozači hitne pomoći. A pomoć je hitno trebala njima.

Nakon nove tri godine pozvao ju je na posao. Sivilo beogradske kancelarije, zvuk krkljavog telefona na lokalu nije ublažio tugu u glasu i setu što se više nikada neće videti. I nisu.
Ali zato ga svakog Ivandana pominje i istrže iz zaborava.
Neka ti je večna slava dragi moj galebe. U predvečerje rata i braka koji je trajao kraće od rata ostao si u predivnom sećanju. Koje evo i danas traje. Počivaj u miru .

Period 1985-1988-1990

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *