Dylan Horman – Jednom smo se zaista rastali

Jednom smo se zaista rastali

I pre mene se ništa nije dogodilo
Posle mene se ništa nije dogodilo
Detinjstvo jednog kamena
Je kamen koji će nadživeti večnost
Nadživeće i sebe
U rastajalištu
Jednom će me voz odvesti
Tačno na ono mesto
Gde smo lupali šamare jedno drugom
Omamljeni mirisima sopstvene kuge.
Ko li će govoriti umesto nas
Kada nas reči napuste i
Kada postanemo dva kamena?
Čije li će glave razbijati nama?
U čije stomake ćemo naseliti ova dva groba ljubavi
I po koji busen sasušene trave?
Jednom smo zadnji put stajali
Gledajući se u oči
Puni usirene krvi zasladjene čežnje u grkljanima.
Jednom smo se zauvek oprostili
Predajući poljupcem mit o rušenju kuće
Potomstvu naših psovki i uvreda.
Jednom smo se zaista oprostili.
Jednom će me voz odvesti tačno na ono mesto
Sa kojeg su se razbežali hrabri pesnici
Noseći bolesne oči od plakanja
Moleći da se nikada ne vrate tamo odakle je potekla
Balada o tebi i meni.
Zastrašujući neki grad
Zastrašujući neki ljudi
Strašne neke ulice koje gutaju dodire i zagrljaje.
Jednom smo se zadnji put rastali
Želeći sve najbolje u životu koji nam se uhvatio za kapute
Želeći od nas da budemo sveci posle tolikih grehova.
Jednom smo se poslednji put zagrlili
Bez ruku
Bez kufera
Sa željom samo da se okrenemo i odemo
U svet čestica.
Jednom smo se stvarno rastali.
Jednom si ostala u meni
Kao neizlečiva bolest od koje sam poružneo
I kao kletva se događao i drugima
Odvešće me voz
Baš na ono mesto gde pripadam
U strahu da se ponovo ne dogodim.
Jednom smo se zaista rastali


Dylan Horman

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *