Gorica Popović: Nisam žena od skandala

U razgovoru, za “Novosti”, vrsna glumica Gorica Popović naglašava da Niš, u kojem je upravo dobila poslednju nagradu, u njenom srcu ima posebno mesto

ZA ovu kalendarsku godinu moglo bi se reći da je godina Gorice Popović: posle jedne od najuglednijih nagrada, “Žanka Stokić” (koju dodeljuju naš list i Narodno pozorište), poznata glumica dobila je i priznanje za životno delo “Pavle Vuisić”. Svečano joj je uručeno sinoć na Filmskim susretima u Nišu, “za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem igranom filmu i sličnim medijima”. Pošto je već osvojila Nušićevu nagradu za kompletan komediografski opus, njenoj “kolekciji”, zapravo, nedostaje samo još jedno veliko priznanje (“Dobričin prsten”) da bi dobila sve što se dobiti može i što joj, s razlogom, pripada.

U razgovoru, za “Novosti”, vrsna glumica Gorica Popović naglašava da Niš, u kojem je upravo dobila poslednju nagradu, u njenom srcu ima posebno mesto.

* Priznanja koja ste poslednjih meseci osvojili, nose imena velikih glumaca. Niste bili Žankin savremenik, ali ste sa Vuisićem igrali?

– Veoma malo. Zapravo samo u filmu “Halo taksi” u kome je imao malu ulogu. Igrala sam ženu, “taze” taksistu, prilično nesnađenu – Pavle je bio čistač cipela. U samo jednoj zajedničkoj sceni on mi, u brzom pokretu, dobacuje par cipela kroz prozor kola. Priznajem, osećala sam veliku tremu. Ponovili smo scenu puta. Bio je ozbiljan, a ja sam mislila da sam nešto pogrešila. U stvari, on je samo želeo (ili bar takav utisak ostavljao) da bude na nekom drugom mestu. Adi, na primer.

* U vašoj karijeri Niš ima posebno mesto?

– Nagrada “Pavle Vuisić” za mene predstavlja veliku čast, a što se Niša tiče, uvek sam želela da idem u ovaj grad. Prvi put sa filmom “Miris poljskog cveća”, bila sam nekoliku puta i predsednik žirija, umetnički direktor, uručili su mi Povelju, a pre svega toga dobila sam dve “Carice Teodore”. U Nišu je publika čudesna: ispuni svaki pedalj tvrđave, posvećeno, uporno i strpljivo gleda sve filmove, pa i kad padne kiša ona ne odustaje. Priznanje me raduje, posebno kad pomislim na sva velika glumačka imena kojima je pripalo pre mene. Samo mi je, eto, žao što sa Pavlom nisam više igrala. A ni sama ne znam koliko sam filmova snimila…

* Vodite li evidenciju?

– Imam neke sveske, prilično dobru dokumentaciju. Moram jednom sve to da prebrojim. Čuvala sam novinske isečke još od amaterskih dana u Kragujevcu. Danas su to dragoceni tragovi. Sećam se kada je Buca Mirković povodom Nušićeve nagrade pisao o meni knjigu. Bio je oduševljen što sam sačuvala toliko materijala, svestan da je to i slika jednog vremena. Lično, najviše se naslađujem lošim kritikama o predstavama koje su kasnije doživele i po dve stotine izvođenja.

* Nedavno je preminuo Dobrilo Nenadić, pisac “Doroteja” po kojem je snimljen i film, a vi u njemu imali zapaženu ulogu vlastelinke Jelene?

– Nenadića pamtim kao finog, povučenog gospodina. Ovaj agronom iz Arilja napisao je izuzetno zanimljiv roman, u to vreme najčitaniji u svim našim bibliotekama. Voleo je da dođe na snimanje, da razgovara, ali je bio uzdržan, nimalo zahtevan. Film je radio Zdravko Velimirović, izuzetan reditelj koji je odlično pročitao tekst. Naravno, kao i uvek, osećala sam strah kako ću proći “kroz” lik… Iste godine igrala sam i u Zafranovićevom “Padu Italije”, partizanku Božicu sa “titovkom” na glavi. Jedini put u životu u “Doroteju” sam bila plavuša, a u “Padu Italije” rasna crnka. Mnogo volim ova dva filma, donela su mi i prvu “Caricu Teodoru”. Sledeće priznanje u Nišu osvojila sam za Grlićevo ostvarenje “U raljama života”.

 

Foto V. Danilov

* Uspeli ste da proteklih godina ostvarite ravnotežu u sva tri medija?

– Verujem da su mi prve uloge odredile karijeru. Bila sam veoma ozbiljna u radu, volela svoj posao i socijalno inteligentna da u svakoj sredini i projektu dam maksimum. Nikada mi nisu davali uloge koje su daleko od moje ličnosti, a ja nikada nisam pravila probleme. Imala sam i sreću da mi se mladost poklopila sa filmovima mladih reditelja, čeških đaka. Bilo je to zlatno vreme naše kinematografije, puno se radilo na filmu. I na televiziji su se snimale divne serije i TV drame.

* Mnogo ste ostvarili, ali ste ponude i odbijali?

– Odbijala sam neke jeftine komedije ili uloge koje su uključivale malo slobodnije scene. Jednostavno, nisam bila za takve zadatke. Ima i jedna anegdota na tu temu. U filmu “Prkosna delta” Vesne Ljubić, snimljenom u blizini Ploča, postoji jedna scena, total, u kojoj su me nagovorili da naga izađem iz mora. Na filmu, iz daljine, malo se videlo, ali je u seriji nekako bilo uočljivije. Gledala sam je sa roditeljima i kad se ova scena pojavila, uzviknula sam: “Ju, otkud ovo?” Kao da to nisam ja snimila. Na sreću, roditelji su bili dosta fleksibilni. Tim pre, što je otac bio pozorišni čovek.

IGUMANIJA NA “INSTAGRAMU” – TRENUTNO snimam seriju “Švindleri” u 12 epizoda. Mislim da je to najbolji scenario Đorđa Milosavljevića do sada. Vreme dešavanja su tridesete godine prošlog veka, mesto – mala varošica sa galerijom zanimljivih likova. U pregovorima sam i za jednu seriju RTS sledeće godine, a sa velikim zadovoljstvom sam uradila i “Vikend sa ćaletom”, veoma duhovit film Miroslava Momčilovića, u kome su sjajne uloge napravili Nenad Jezdić i Bane Vidaković. Imala sam jedan dan snimanja, neke fotke sam već okačila na “Instagram”. Inače, igram igumaniju.

* Uprkos profesionalnoj i privatnoj neposrednosti, uspeli ste da jednim delom ostanete “tajna” za sve, pa i kolege?

– To je neophodno. U svoj, sasvim privatni život ne puštam druge ljude. Inače, prisutna sam na društvenim mrežama, “kačim” moje džemove, pačvorke, fotografije sa snimanja. I to je maksimum koji hoću da podelim. Ni moj suprug ne želi da se pokazuje, što poštujem. Za sve ostalo sam prilično otvorena.

* Je li i ovakav stav stvar socijalne inteligencije?

– Mislim da jeste. Nikada nisam bila sklona nekom drastičnom ponašanju. Možda sam “najdrastičnija” bila kada smo smenjivali jednog upravnika Ateljea 212… Tada sam bila i najoštrija. U svim drugim situacijama postupam mirno, polako, otvorena sam za svaki razgovor. Inače, pošto nisam žena od skandala, nisam se ni “motala” po tabloidima.

* Kako ste, za razliku od mnogih kolega, u tome uspeli?

– Sve zavisi od slučaja do slučaja. Neko se “zgodno” i namesti. Takve novine gladne su senzacija i uvek su im potrebne nove teme. Za sve ove godine, i njima je postalo jasno da rado razgovaram o poslu, onom što treba da radim. Ostale priče izbegavam.

www.novosti.rs

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *