Slađana Belko – Mantra

Mantra

Delilo ih je više od trideset metara.

Ona je stajala za visokim klupskim stolim. Čaša crnog vina i pogled uperen ka sceni. Ka njemu. U sebi je izgovarala mantru: okreni se, pokreni me.

 

On je sedeo na visokoj barskoj stolici. Reflektor mu je osvetljavao lice. Povremeno je gledao ka ulazu ne znajući da je već tu. Sedi u dnu, u tami. Pije, mantra i gleda. Njega.

Druge su ga slušale.

Ona ga je gledala.

 

Na trenutak je izgubio strpljenje. Zatražio je od far majstora da prošara pubiku. Čuo je njen pogled. Osetio miris mantre. Okrenuo se. Pokrenuo ju je.

Zamutilo se oboma u glavi.

Skliznuo je sa stolice. Ona je odgurnula sto. Čaša je pala ciknuvši u hiljadu staklića. Zabadali su joj se u bose noge kao iglice iz njenih očiju u potiljak. Njegov.

Mrzeli su se koliko su se želeli. Koračali su tih 30 koraka lagano. Ona krvareći, on pevajući. Utisnuo je poljubac u usne boje krvi. Obeležila je tragovima krvavih stopala njegov stomak. Pali su jedno preko drugog. Tu na podu prašnjavog kluba, pred mnogobrojnom publikom okrenuo ju je. Uzeo je za ruku. Pokrenuo ju je. Ugledao osmeh i njen pogled.

Mahnuo joj je da prođe pored njega. Čuvao joj je fotelju. Prvi red. Samo za nju. Krvavu i srećnu.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *