Dvije žene u zamršajima Lazine duše

Pre 110 godina nastala je srpska pesma nad pesmama Santa Maria della Salute; Lenka i Julijana, svaka na svoj sudbinski način, doprinele su da jedan od najvećih srpskih umova dosegne najveće književne visine

SVOJU pesmu nad pesmama srpska lirika dobila je pre 110 godina u peštanskom hotelu “Hungarija”, kada se Laza Kostić koji je tu bio na proputovanju za Beč radi lečenja supruge Julijane, kratkim pismom javio svom izdavaču Milanu Saviću: “Evo ti moje završnice. Korekturu mi pošalji u Beč…”

Kostić je Saviću zapravo poslao poslednje tri strofe svoje pesme. Te godine,sredinom jula, veličanstvena pesma Santa Maria della Salute prvi put je odštampana, a godinu potom, umorni i oboleli pesnik upokojio se u Beču.

Svoju pletisanku, labudovu pesmu, kako ju je i sam nazvao u jednom pismu, a kojom je zaokružio svoje poluvekovno pesništvo, Kostić je naslovio po čuvenoj baroknoj mletačkoj crkvi građenoj u Veneciji od 1631. godine u slavu Bogorodice. Pesmu je Kostić posvetio Jeleni Lenki Dunđerski, od koje je bio stariji 29 godina.

Lenka je bila kći Kostićevog prijatelja i velikoposednika Lazara Dunđerskog, koji je, da sve bude zamršenije, bio venčani kum na venčanju Laze i Julijane Palanački u Somboru. Dva meseca posle njihovog venčanja, bolešljiva Lenka umrla je novembra 1895. godine u svojoj dvadeset petoj godini. Uzrok njene smrti po nekim izvorima je tifusna groznica, a ima i mišljenja da je presvisla od tuge za boemom Kostićem.

Pesnik i njegova inspiracija upoznali su se četiri godine ranije u jednom od dvoraca Dunđerskih. Ona je po svedočenjima Novosađanki tog vremena, bila visoka, vitka, uvek elegantno odevena, vrlo lepa i nimalo razmetljiva, prijatna i mila. Volela je jahanje, muziku, dobre pisce, govorila francuski i nemački.O njenim osećanjima prema Lazi Kostiću nema pouzdanih svedočanstava, mada pesnikovi stihovi “zar meni starcu na dnu života, ta slatka voćka što tek sad zri” nagoveštavaju da mu je mlada devojka, možda, i uzvraćala platonsku ljubav.

Pismo Kostićevo Saviću iz hotela “Hungarija”

Pesmu Santa Maria della Salute Kostić je živeo, sanjao i ispredao među javom i međ snom 14 godina posle Lenkine smrti. Pesma ima 14 strofa što “pevaju, grcaju i zanesvešćuju se”, kako ih je 1941. godine opisala Isidora Sekulić. Svaki stih cvili za vilom koja “preda me granu, lepše je ovaj ne vide vid, iz crnog mraka divna mi svanu…”.

Ali, kako su i život i ljubav satkani od “zamršaja” svake vrste, tako ni ovog remek-dela srpske poezije verovatno ne bi bilo da ne beše Somborke Julijane Palanački kojom se Kostić, umoran od boemskog života, besparice i dugova, oženio 1895. godine i nastanio u njenoj kući na glavnom somborskom sokaku tik uz pravoslavni hram, posvećen Svetom Georgiju.

Tek tako zbrinut, Kostić je mogao svu svoju spisateljsku energiju da usmeri u stvaranje, pa su tih 15 godina njegovog života u Somboru ujedno bile i pesnički najplodnije.Julijana Julča Palanački (1849-1909), bogata naslednica i jedinica somborskog advokata Dimitrija Palanačkog, prvi put je razbarušenog Lazu ugledala u jednim svatovima i tada se poverila svojim družbenicama da će se ili za njega udati, ili se udavati neće.

Julijana Palanački

Tako je i bilo – volela ga je i čekala četvrt veka pre nego što je najzad postala njegova supruga. Dočekala je, da kako je zapisao jedan Lazin savremenik, pruži ruku čoveku čijim se genijalnim spevovima s punim žarom mlađanog devojačkog srca zanosila.

Posle venčanja Kostić je krenuo sa suprugom na svadbeno putovanje u Veneciju, gde je kako je zapisao Milan Kašanin, s terase hotela “Bauer-Grinvald” ili “Grand Bretanj”, posmatrao Kanal grande i baroknu crkvu Santa Maria della Salute. To veličanstveno zdanje pesnik je 17 godina ranije opevao u pesmi “Dužde se ženi!” sa žalom što su u nju ugrađeni posečeni borovi slovenskih gora.

Ovaj hram će 14 godina docnije postati refren Kostićeve najveće i, ujedno, poslednje pesme, a započeće je stihom “Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor, na kom se, ustuk svakoje zlosti, blaženoj tebi podiže dvor…”

Laza je poštovao svoju suprugu, ali kako je zapisao njegov somborski lekar i prijatelj dr Radivoj Simonović, on sa svojim aristokratsko nemarnim manirima “nije pasovao u običnu građansku kuću gde žive prozaični ljudi”. Nesporazumi Lazini sa taštom su rezultirali njegovim odlaskom u Krušedol. Sa suprugom je o tim nesporazumima vodio dugu prepisku.

Lenka Dunđerski

Od Julijane nije krio ni koliko ga je pogodila vest o Lenkinoj smrti. U pismu svojoj supruzi on piše: “Ni rođena sestra jedinica nije mi bila milija od nje. Možeš misliti kako mi je. Crn mi je ceo svet.”

U tom “crnilu” zakovitlala se i njegova opsednutost izgubljenom Lenkom. O tome je pisao detaljno u svom lascivnom “Dnevniku snova”, a svu bol i čežnju za mladom devojkom ugradio je u stihove svoje poslednje pesme. O pesmi je Kostić počeo da razmišlja, po svemu sudeći, 1900. godine. U jednom pismu Simi Matavulju, Laza je tražio da mu pošalje Petrarkine pesme i da mu ispiše “najlepšu stranicu Danteovu o Beatriče i najlepše prideve Petrarkine o Lauri.”

Kostićev prijatelj, pak, Milan Savić, zapisao je da je pesnik “polagano, prilikom svojih beskrajnih, usamljenih šetnji somborskim ulicama i fruškogorskim obroncima, stvarao strofu za strofom, doterujući ih i pileći dok najposle te zamršaje svoga srca nije doveo u sklad i oblik kojim je bio zadovoljan.”

U “zamršajima” Kostićevog srca, Julijana i Lenka imale su potpuno različite, ali važne uloge. Julijana je pesniku njegov boemski život pretvorila u mirnu luku, a Lenka je njegovu kreativnost uzdigla u nebesa. Obe su, svaka na svoj sudbinski način, doprinele da jedan od najvećih srpskih umova na samom kraju svog života dosegne najveće književne visine. Da iznedri čudesnu pesmu bez koje bi srpska lirika danas bila nezamisliva.

Crkva Santa Maria della salute Foto Depositphotos

ZUBAC: NE GUBI LEPOTU

KNjIŽEVNIK Pero Zubac, autor knjige “Lenka Dunđerski” u izdanju “Novosti” i scenarista TV filma “Doba Dunđerskih” kaže da, po svemu sudeći, postoji neka kosmička zavera protiv Laze Kostića jer smo na TV seriju o pesniku čekali duže od veka, a na pozorišnu predstavu ili operu čekaćemo možda još jedan vek.

– U minulih 110 godina pesma Santa maria della Salute nije izgubila ni gram lepote. Vreme ovoj, verovatno najlepšoj pesmi srpske poezije ne može ništa. Štaviše, u narednim decenijama, ona će dobijati nove slojeve patine i misterije jer zasniva se na ljubavi koja nikada nije potpuno odgonetnuta – kaže Zubac.

PLEMENITO SRCE

U SVOM testamentu Julijana je mislila na sirote studente, kojima je zaveštala kuću i 45 jutara zemlje. Udovicama srpske veroispovesti u Somboru namenila je po 20 forinti koje su dobijale uoči Božića, a oboleli trgovci su se u somborskoj bolnici lečili o njenom trošku.

KRUŠEDOLSKA ZVONA ZA LENKU

NI u svojim poslednjim danima, Laza Kostić nije zaboravljao Lenku. Uoči svog odlaska u Beč, gde je ubrzo i preminuo decembra 1910. godine, ostavio je testamentarnu poruku kojom je fruškogorskom manastiru Krušedol namenio 1.000 kruna kako bi se svake godine, na dan Lenkine smrti, čitala molitva za spas njene duše. Tako je i bilo sve dok nije ponestalo Lazinog novca.

www.novosti.rs

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *