Milutin Obradović: Beogradu poklanjam svoju najintimniju ispovijest

U susret izložbi crteža “Zagubljena pisma”, u paviljonu “Cvijeta Zuzorić” od 1. do 13. oktobra, crnogorski akademski slikar Milutin Obradović govori za Novosti Online.

MILUTIN Obradović je nesvakidašnji umetnik koji iz svog ateljea okruženog kamenom, nebom i morem Crne Gore, snažnim galopom konja kao simbolom njegove slobode, inspiracije i života, i večnog motiva na njegovim platnima, osvaja svet neuobičajenim umetničkim izrazom i životnom filozofijom, baziranim pre svega na emocijama, a onda i talentu, nesumnjivo autentičnom kao što su i njegove reči, slike, crteži, pesme, i snovi. Poznat ljubiteljima umetnosti u regionu i u svetu kao čovek koji svoja dela stavlja ispred svog lika, Obradović nepretenciozno, ali veoma primetno na umetničku mapu ovog podneblja, a i šire, upisuje značajan reljef uspeha. Predstojeća izložba crteža simboličnog naziva „Zagubljena pisma“, o kojoj govori za naš portal, otkrivajući pritom mnogo o sebi i svojoj umetnosti, dodaće tom reljefu još jednu duboku brazdu i simbolično ispisati pismo koje neće izbledeti.

* Pred vama je još jedna beogradska izložba, ovog puta u paviljonu “Cvijeta Zuzorić”. Kakvu priču sada predstavljate ljubiteljima vaše umetnosti?

I ovog puta pričam svoju stranu života, kompleksan ili jednostavan, mističan ili ogoljen. Želim da se u galeriji paviljona „Cvijeta Zuzorić“ za vreme trajanja moje izložbe oseti tango čiji ritam remeti mir prostora mog ateljea, mir koji se zove život. Imam veliki zadatak da svojom izložbom opravdam renome i poverenje koje mi je ukazano od samog paviljona „Cvijeta Zuzorić“, jer je to jedan od najprestižnijih prostora za izlaganje.

* Zbog čega je ova izložba posebna, možda i drugačija od prethodnih?

Posebna je po tome što se prvi put, upravo u Beogradu, predstavljam izložbom crteža pod nazivom “Zagubljena pisma”, i na taj način ovom gradu poklanjam svoju najintimniju ispovest.

* Po čemu se svaka nova izložba razlikuje od prethodnih, a šta je ono što ih uvek povezuje?

Osećam da su moje nove izložbe snažnije i da poruka ne stiže brzo, već sazreva i samu sebe donosi posmatraču. Isto tako, imam osećaj da su sve moje dosadašnje izložbe nastajale samo zato što su snažno i istinski postojale u meni. Prošle i sadašnje, stare i nove povezuje jedna jedina istina – da je čovek prolazna adresa svojih zagonetki, odgovora i pitanja.

* Na koji način birate dela koja na određenoj izložbi predstavljate i šta je presudno pri tom izboru?

Kada je izložba iskrena i snažna njoj niko ne treba da odabere eksponate. Ona samu sebe postavi i samu sebe odredi. Nikada nisam imao sumnju u predstavu svojih dela, iako je strah uvek bio prisutan, ali opšte je poznato da strah ima bezbroj prednosti i samo jednu manu, a to je da se strah plaši.

* Koliko ljudi razumeju vašu umetnost i na koji način ih uvodite u svet koji živi na vašim platnima?

Umetnost je prisutna samo onda kada nije dovoljno ogoljena da bi se mogla razumeti lako. Čoveku je u prirodi da na proslavama i veseljima svoj osmeh daruje nekoj zamisli svoje lične sreće. Takođe, čovek na sahranama koliko god da žali pokojnika, isto toliko oplakuje sebe. Slično reaguje posmatrač mojih slika, jer oči vide samo ono što duša želi da oseti i nikako ne mogu biti siguran da iko od njih može videti šta sam ja, kao autor, zapravo, hteo reći.

* Motiv konja, kao vaša večita inspiracija je uvek prisutan. Koliko se i na koji način on menja kroz vreme i vaše iskustvo i sazrevanje kao umetnika i čoveka?

Baš u ovom periodu leta koje postepeno prelazi u posed jeseni, svaka noć i svako svitanje tiho uđe u svoje postojanje kao treptaj konjskog oka. A oči nikad ne stare iako je u očima i mladost i starenje, kao i susret svakog budućeg rastanka. Zato me figura konja motiviše i ubrzava mi dušu svojim galopom. Svaki put mi iznova proteče kroz moja nadanja, moju sreću i moja stradanja.

* Prethodni ciklus izložbi u regionu i inostranstvu nosio je naziv „Običan, malecki san.“ Jeste li uspeli da ga ostvarite?

“Običan malecki san” je ciklus slika koji je jos uvek živ, ali slovi isključivo za moja platna. Ne smatram da sam ga ostvario, jer se celog života spremam za snove.

* Ovog puta svoja dela predstavljate pod nazivom „Zagubljena pisma.“ Šta on simbolizuje?

Svi mi čekamo neka pisma u svojim željama i nadanjima. Izložba “Zagubljena pisma” su crteži koji su odgovor na veoma surov i eksplozivno dinamičan digitalni svet u kojem živimo. Digitalni svet koji stvara novog čoveka. Čoveka koji

e u izvesnoj budućnosti prestati da se nada, da isčekuje i da se iskreno raduje bilo kakvom vidu poruke ili pisma. Tako da, izložba “Zagubljena pisma” ne predstavlja ništa drugo do ogledalo današnjeg čoveka.

* Koja pisma su bila najvažnija u vašem životu, kako od onih koja ste vi pisali, tako i od onih koja su pisana vama?

Sva pisma su mi važna. Sva koja sam ikada dobio, čini mi se da sam ih slutio. Još uvek sam zaljubljen u pisma.

* Mogu li slike biti pisma i kako se takva pisma pišu i čitaju?

Slike i jesu pisma. Slike su život, rađaju se, blede i stare kao i život. Slike su lako čitljive i vrlo su brbljive. Nezgodno je što one ostaju iskreni svedok jednog vremena, a život je reka kojom plove sve slike koje će, na kraju, načiniti celi album jednog ljudskog veka.

* Koje zagubljeno pismo i dalje tražite i šta u njemu piše?

Ima jedno pismo koje iščekujem od svog rođenja. U njemu su smeštena sva pisma koja su mi ikada napisana. Tu su i ona pisma koja će mi biti napisana, a šta u njima piše, to samo bogovi znaju.

* Kakva pisma trenutno pišete?

Trenutno pišem svojoj neveri i nadam se da će to pismo stići do nje i da

e ga ona pročitati barem tri puta pre prelaska u veru, kao i da će razumeti zašto to pismo pišem baš njoj.

* Gde putuju vaša „Zagubljena pisma“ posle Beograda?

Nakon Beograda odlazim na XII Bijenale u Firenci, gde ću se predstaviti sa platnima iz ciklusa “Običan malecki san”.

Milutin Obradović, foto Nebojša Radović

www.novosti.rs

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *