Nataša Ninković: Individualizam ženama donio usamljenost

Glumica Nataša Ninković: Ljudi su željni intimnih priča, “Ajvar” je svuda dočekan ovacijama. Nije slučajno što sam priznanje dobila na Glogijev 50. rođendan. Koreni, roditelji i uspomene vuku me u Trebinje

PROTEKLO filmsko leto bilo je, bez sumnje, u znaku Nataše Ninković, koja je ulogom u debitantskom ostvarenju Ane Marije Rosi “Ajvar” na pozornicama festivala na Paliću, u Herceg Novom, Nišu, “sakupljala” i aplauze i nagrade. Ali, maestralno odigrana uloga Vide, nije nikakvo iznenađenje od ove vrsne pozorišne, filmske i televizijske glumice, koja je za svoje glumačko umeće ovenčana mnogobrojnim uglednim priznanjima, među kojima je i nagrada Kompanije “Novosti” i Narodnog pozorišta “Žanka Stokić”.

Ove jeseni, Nataša se vernoj publici vraća TV ulogama u novim sezonama serija “Ubice mog oca” i “Senke nad Balkanom”, naslovima u matičnom Narodnom pozorištu (u kome je prvakinja Drame), ali i premijerom u JDP, gde u komadu “Selestina” tumači naslovnu ulogu.

Razgovor, za “Novosti”, počinjemo sa poslednjom u nizu nagrada – priznanjem “Carica Teodora” i izborom za glumicu festivala po mišljenju publike na nedavno završenim Filmskim susretima u Nišu.

– Zaista je veliko priznanje i divno je što su se poklopili i ukus žirija i publike. Oni su me počastili takvim aplauzom, moram reći stajaćim ovacijama, da odavno takvu erupciju emocija nisam osetila ni ja, a ni kolege koje su bile na sceni. I beskrajno im hvala na tome – kaže Nataša Ninković, koja je nagradu posvetila svom prerano preminulom “klasiću”, Nebojši Glogovcu. – To veče dodele… Nela, Sergej i ja na Glogijev 50. rođendan, a u isto vreme Vojin u Trebinju obeležava Nebojšin dan… puno stvari da bi bilo slučajno!

* Film “Ajvar” bavi se temom emigrantskog života, ali ne iz socijalnog ugla, već lične drame jednog bračnog para?

– To je lična, intimna priča dvoje ljudi koji ne pripadaju više sebi, pa samim tim ni partneru. Kad kažem sebi, mislim da su istrgnuti iz svog prirodnog okruženja, bez potomstva, u desetogodišnjem braku u Stokholmu, manje-više uspešni ili ne, ali nepripadajući. Tražeći svoj novi identitet i ne znaju kad su prestali da komuniciraju. Film počinje od početka njihovog kraja!

* Usamljenost “u dvoje”, uslovljena životom bez potomstva, nije česta tema ni u našoj literaturi ni na filmu.

– Pa to su teme koje nisu interesantne ni domaćim, a ni festivalima napolju, jer od jedne zemlje kao što je Srbija očekuje se neka ili politička, ili socijalna tematika, po mogućnosti angažovana na ovu ili tačnije na “onu” stranu! Ali, gledajući po festivalima na Paliću, Herceg Novom i Nišu, gde 3.000 ljudi gleda bez ijednog telefona i u potpunoj tišini jednu intimnu priču, rekla bih da su željni takvih stvari! Moramo da pričamo priče koje nas se tiču, pa će se ticati i publike.

* Rediteljka Rosi kaže da je to “anatomija jednog kraja iz ženske vizure”. Po čemu se razlikuje pogled na “ljubavni kraj” iz ženskog i muškog ugla?

– Divno je to Ana rekla. Ona najbolje zna jer je to njena priča koju je kasnije sa Majom Todorović pretočila u scenario. Ne bih koristila termin muški i ženski, jer mi je to uopšteno, mogu samo da govorim iz Vidinog i Banetovog ugla, likova koje igramo Sergej Trifunović i ja. Vida je naučila princip “nepriznavanja bola” još od majke koja ne prihvata godinama da joj je muž mrtav, pa urnu njenog Miće nosi i na operu. Vida to radi kroz opsesivno-kompulsivan red u kući i higijenu, pa fleka na njenim farmerkama koja ne može da se opere, na samom početku filma poprima nivo Šekspirove tragedije. Ona je svesna problema, ali trenutno nema snage da se suoči sa njim. Rezultat je zakopčani svet unutar nje, koji ona nosi do kraja filma i koji boji svaku njenu i najbizarniju rečenicu upućenu partneru.

* Po čemu je osobena “bol savremene žene” u odnosu na slične probleme žena u prošlosti?

– Samoća, život u izolaciji, nepripadnost ni narodu, ni zemlji, ni religiji. Individualizam nam je doneo možda lični komfor, ali i veliku usamljenost, pa je bol još nepodnošljivija. Kompenzujemo je raznim pomagalima, sakrivamo, ali ona nađe svoj put i traži društvo. U Vidinom slučaju, i svih onih koji su otišli, kad se vraćaju u svoju zemlju, svi od njih očekuju samo uspeh, jer koji su đavo onda uopšte i odlazili. Neuspeh se ne prašta ni u jednom segmentu. I onda se čovek ispunjavajući taj okvir u koji mora da se uklopi, ili ga izigravajući, često izgubi!

* U predstavi “Selestina” tumačite ostarelu i prepredenu podvodadžiku. Da li je glad za novcem dovodi u vezu sa njenim antipodom, Andrićevom “Gospođicom”, koju igrate u JDP?

– Ne, potpuno su različite. S tim što ne igram “babu”, već glumicu koja igra tu ženu bez godina. Za mene Selestina nema pol, ona je princip funkcionisanja, u bilo kom rodu. Koristi tuđe slabosti i pohlepu za svoje lične ciljeve: “Ko me ne traži, ni ja njega neću, ali u moju kuću dolaze da traže”. A ti isti koji traže, posle su najglasniji moralni propovednici i najsuroviji u osudama za dela koja su i sami inicirali. Meni je bila zanimljiva tema, a posebno koncept Milana Neškovića da glumica koja igra tu ulogu ima svoje dileme tokom predstave, pa iz jedne pučke komedije odlazimo u dramu!

* U gustom rasporedu stigli ste i ovog leta da posetite rodno Trebinje. Šta vas vraća stalno u zavičaj?

– Roditelji, uspomene, koreni… a i sam grad i okolina. Dugo mi je svaka poseta mom gradu budila nostalgiju za nečim čega više nema, u smislu ljudi koji su ga činili i neretko mi terala suze na oči, bez nekog konkretnog razloga! Neka seta je stalno bila prisutna. Sad imam jedan novi ugao i osećaj celog tog okruženja i počela sam bez tog tereta na leđima da uživam u njemu. Dok su roditelji živi tamo obožavam da idem!

* Slažete li se sa onom Kusturičinom mišlju da je “Hercegovina inteligencija u rasejanju”?

– To je tako tačno… i tužno!

* Kažete da smo uvek gladni dobrog humora, šta vas je poslednji put “dobro” nasmejalo?

– Volim da se smejem i često to radim. Uvek tražim razlog za smeh ili, još bolje, prepoznajem ga.

“SENKE” SU REGIONALNI BREND

EKIPA serije “Senke nad Balkanom”, predvođena rediteljem Draganom Bjelogrlićem i Natašom Ninković, nedavno je na Sarajevo film festivalu promovisala novu, drugu sezonu i tamo ispraćena burnim aplauzima. O reakcijama sarajevske publike Nataša za naš list kaže:

– Nema mnogo razlike između nas i njih. Publika sa ovih prostora je odrastala na istim filmovima, serijama. Sama priča, fantastičan triler pun napetosti i neočekivanih događaja, dobro izrežiran, glumljen, likovno fantastičan, drugačiji… sve to je dovoljno da postane “brend” u regionu.

www.novosti.rs

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *