Slađana Belko – Pod platanima

POD PLATANIMA
Priča o jedincu

Drvo lepo, visoko, tanano,list sa kanadske zastave. Kao dete igrala se njegovim kuglicama što liče na jojo. Ili one druge, kako vam drago. Kao malu plašili su je da te kuglice sadrže svrbeći prašak u sebi. Stotinu ih je otvorila, meke, nežne trepljike vrtela po prstima, grudima, leđima, ali ništa nije svrbelo. Sem u glavi. Tamo joj se vrtelo onako. I danas je tako. Piše, čita, misli. Ne treba joj ništa. Dovoljna je sama sebi. Prednost jedinaca.

 

…..
Mirjam je „gutala“ još kao devojčurak. Onda je prešla na ozbiljnije pisce. U zrelim godinama shvata da i omiljeni joj „otac nacije“ piše najraskalašniju prozu. Njegovi Milena i Petar su oličenje ljubavi i strasti koju svaka žena želi.
… Njegovi prsti prelaze njenim bedrima kao da miluje. Svileni šal.
Njegov dah ne pali, taj prži kao sunce na belim plažama Maroka.
Njegovi zvuci sliče urlicima ranjenje zivotinje, a ipak nju nije strah. Uživa u dodiru, zvuku, mirisu kao da je zadnje.
Njemu jeste bilo…

Volela ga je više od ijednog stvarnog. Ljubavnik iz priče doneo joj je snažnija zadovoljstva nego mnogi na javi.

Sve dok u njen život nije ušao ON. Jedinac.
Čovek koji nosi ogromno platno Stojkova, u jedno lenjo septembarsko popodne, duž zemunskog keja. Sliku i veliki buket ruža. Crvenih. Ručak pod platanima. Bašta, dan, sunce i njen rođendan. Stigla je prva i čeka ga ustreptalo. Laganim mačjim koracima u mokasinama boje kože čovek korača gipko, isto kao što je i voli. U hotelskim sobama, njegovom kabinetu, njenoj devojačkoj sobi.
Danas samo slave. Kao i svi ljubavnici nemaju Nove godine, Uskrs, Božić, Valentinovo.
Ali rođendane im niko ne može uzeti. Oni ih kradu od drugih. I zato ga voli. Za svaki joj je darovao radost. On je poznat u ovom gradu, a nije ni ona baš za ne primetiti. Žena sa nogama od 47 inča i očima boje neba mora u Cefaluu mora biti zapažena. Sigurno.
Dvoje lepih, visokih, jakih, veselih ljudi ljubi se pod platanima, u obraz doduše, ali lagani dodir prstiju, dok se rukuju, govori joj sve. Ti prsti rovili su po njoj, sitni mali ugrizi ostavljali su tragove na mlečno belim prsima. I roze krugovima. Nikada je se nije stideo. Ni krio. Ili bar nije to pokazao. Šetali su Ušćem, Knez Mihailovom, stiskali se u mraku pozorišta, uživali na Festu. Ali zemunski platani su posebni. Njihovi. Svaki titraj lišća podseća na njega, u onaj tren pre nego što upali cigaretu. Onu za posle. Košava kad šiba sliči njemu kada ga naljute kod kuće, a ledenice koje vise niz belu raspuklu koru podsećaju na meleme koje mu je stavljala na kožu nakon one strašne nesreće. Vidala mu rane, on njoj dušu.
I baš tada priseti se jednog ranijeg putovanja. Koje je ostavilo zgarište u srcu. Zauvek. Tu melemi nisu pomagali.

 

Pili su kafu „Pod platanima“. Ona i čovek, kojem je rodila sina. Za druge su bili par, sebi nisu bili ništa. Išli su na more, putem kroz Trebinje. Čovek kraj nje nije čitao Ranjeni orao, nije znao ko je Anđelka, ali morao je da se slika kao Gojko ispred njene kapije. Da stavi na mreže, kako bi napola pismene prijateljice i očajne domaćice lajkovale. To se broji, to se pamti, koliko lajkova u koliko minuta. Ona je svoj nalog na mreži ugasila kada ga je on otvorio. Nije znao priču o platanima, nije znao za Dučićev grob, nije želeo da odu do Tvrdoša. Samo je gledao gde je najbolje svetlo, šta će mu lajkovati najviše. Platane nije ni primetio.

Žena je mislila na svog čoveka. Onog pod zemunskim platanima. Koji se ne poredi. Ni sa kim. Poseban je, jedan i jedinstven. Jedinac.

 

I uvek kada ga poželi ode na kej, prošeta ispod njihovog drvoreda, udahne dunavske mirise i ode spokojna.
Zna da je taj čovek voli i da će uvek biti tu za nju.
Pod platanima.

 

Decembar 2016.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *