Isak Babelj – Istorija mog golubinjaka

Maksimu Gorkom

U detinjstvu sam silno želeo da imam golubinjak. U čitavom mom životu nije bilo jače želje. Bilo mi je devet godina kada mi je otac obećao da će mi dati novaca da kupim daske i tri para golubova. Tada je tekla hiljadu devet stotina četvrta godina. Ja sam se spremao za ispite za pripremni razred nikolajevske gimnazije. Rođaci moji živeli su u gradu Nikolajevu, u Hersonskoj guberniji. Te gubernije nema više, a naš grad pripada Odeskom rejonu.

Bilo mi je svega devet godina i bojao sam se ispita. Sada, posle dve decenije, vrlo je teško kazati koliko strašno sam ih se bojao. Iz oba predmeta – iz ruskog i iz matematike – nisam smeo dobiti manje od pet. Procentna norma bila je teška u našoj gimnaziji, svega pet procenata. Od četrdeset dečaka samo dva Jevrejina mogla su da stupe u pripremni razred. Učitelji su ispitivali te dečake lukavo; nikoga nisu ispitivali tako oštroumno kao nas. Zato je otac, obećavši mi golube, zahtevao dve petice sa plusevima. On me je sasvim izmučio: pao sam u trajan naročit san na javi, u dug detinjski san očajanja i pošao na ispit u tom snu, i sve sam položio bolje od drugih.

Bio sam sposoban za nauke. Učitelji, pored sveg svog lukavstva, nisu mogli da mi poreknu inteligenciju i dobro pamćenje. Sposoban sam bio za nauke i postigao dve petice. Ali posle se sve izmenilo. Hariton Efrusi, trgovac hlebom, koji je izvozio pšenicu u Marselj, dao je za svog sina mito od pet stotina rubalja i meni su stavili pet sa minusom umesto pet, a u gimnaziju na moje mesto uzeli malog Efrusija. Moj se otac tada jako ražalostio. Od šeste godine poučavao me u svim naukama u kojima se samo moglo. Slučaj sa minusom doveo ga je do očajanja. Hteo je da izbije Efrusija ili da podgovori dva taljigaša da oni premlate Efrusija, ali ga je majka odvratila od zlih misli i ja sam počeo da se spremam za drugi ispit, u idućoj godini, za prvi razred. Iza mojih leđa roditelji su naterali učitelja da u jednoj godini prođe sa mnom, odjednom, kurs pripremnog i prvog razreda i kako su, pored svega, očajavali, naučio sam napamet tri knjige. Te knjige bile su: gramatika Smirnovskog, računica Jevtuševskog i udžbenik početne ruske istorije Pucikoviča. Po tim knjigama deca više ne uče, ali ja sam ih naučio napamet, od reči do reči, i sledeće godine na ispitu iz ruskog jezika kod učitelja Karavajeva dobio nedostižnu peticu sa plusom. Naš mali gradić dugo je šaputao o mom neobičnom uspehu i otac a se njime toliko žalosno gordio, da sam počeo uporno da razmišljam o njegovom poslovnom, promenljivom životu i o tome kako se on bespomoćno podaje svim promenama i toliko se raduje zbog njih, ili očajava.

Učitelj Karavajev sviđao mi se više od oca. Karavajev je bio naprasit čovek rumenih obraza, pravi moskovski student. Jedva ako je navršio trideset godina. Na njegovim muškim obrazima cvetalo je rumenilo, kao kod seljačkih momaka koji ne rade težak posao, a na licu mu je izrasla bradavica iz koje je izbio čuperak pepeljastih mačjih dlaka. Sem Karavajeva, na ispitu je bio i pomoćnik upravitelja, Pjatnickij, koga su smatrali važnim licem u gimnaziji i u čitavoj guberniji. Pomoćnik upravitelja pitao me je o Petru Prvom, i ja sam tada doživeo osećaj zaborava, osećaj bliskosti kraja i nesvestice, čudne nesvestice, ispunjene ushićenjem i očajavanjem.

O Petru Velikom znao sam napamet iz knjige Pucikoviča i stihova Puškina. Jecajući, izgovarao sam te stihove, dok su zarumenjena lica čovečija odjednom pala u moje oči i ispremeštala se tamo kao karte iz novog špila. Ona su se mešala na dnu mojih očiju, i u tim trenucima, dršćući, ispravljajući se, žureći, recitovao sam Puškinove strofe iz sve snage. Recitovao sam ih dugo i niko nije prekidao moju bezumnu viku, grcanje, zapinjanje. Kroz purpurnu zaslepljenost, kroz blisku slobodu koja me svega obuzela, video sam sagnuto, staro lice Pjatnickog sa srebrnastom bradom. On me nije prekidao i samo je rekao Karavajevu, koji je likovao zbog mene i Puškina:

  • Kakva nacija – prošaputao je starac – Jevreji vaši, u njima je sam đavo.

A kada sam zaćutao, reče mi:

  • Dobro je, dete, možeš ići…

Izašao sam iz razreda u hodnik i tamo, oslonivši se na beli zid, počeo sam da se oslobađam grčeva mojih nabujalih snova. Ruski dečaci igrahu se oko mene, gimnazijsko zvono visilo je nedaleko nad otvorom glavnog stepeništa, mali poslužitelj dremao je na rasklimanoj stolici. Posmatrao sam poslužitelja i opuštao se. Deca su se okupljala oko mene sa svih strana. Htela su da mi se narugaju ili da se prosto poigraju sa mnom, kad se u hodniku odjednom pojavio Pjatnickij. Prolazeći pored mene zaustavio se začas; njegov kaput visio je široko i teško niz leđa. Primetio sam nemir na tim širokim, mesnatim, gospodskim leđima i prišao starcu.

  • Deco – rekao je on gimnazistima – ne dirajte tog dečaka! – i položio svoju krupnu ali nežnu ruku na moja pleća.
  • Druže mali – okrenuo se Pjatnickij, pomoćnik upravitelja k meni – kaži ocu da si primljen u prvi razred.

Raskošna zvezda blesnula je na njegovim grudima, zazvonio je niz ordenja, a njegovo veliko telo, u crnoj uniformi, krenulo je napred na ukrućenim nogama. Ono je bilo stisnuto sumračnim zidovima i pokretalo se među njima kao što se kreće barka u dubokom kanalu i iščezlo na vratima direktorovog kabineta. Maleni poslužitelj poneo mu je čaj sa svečanim šumom, a ja sam pobegao kući, u radnju.

U našoj radnji, pun sumnji, sedeo je i češao se seljak mušterija.

Ugledavši me, otac je ostavio seljaka i, ne sumnjajući, poverovao mojem izveštaju. Viknuo je pomoćniku da zatvori radnju i potrčao u Sabornu ulicu da kupi đačku kapu s grbom. Jadna majka jedva me je oslobodila od pometenosti toga čoveka. Majka je bila bleda u tom času i zamišljena zbog sudbine. Gladila me i s nekom odvratnošću odbijala od sebe. Rekla je da se svaki prijem u gimnaziju objavljuje u novinama i da će nas Bog pokarati, a ljudi će nam se podsmevati ako uniformu kupimo pre vremena. Majka je bila bleđa, čitala je u mojim očima sudbinu i posmatrala me sa bolnim sažaljenjem, kao bednika, jer je ona jedina znala kako je nesrećna naša porodica.

Svi muškarci u našem rodu bili su poverljivi prema ljudima i spremni na nepromišljene postupke; ni u čemu mi nismo imali sreće. Moj deda bio je nekada rabin u Bjeloj Cerkvi, a proterali su ga otuda zbog bogohuljenja i proživeo je vrlo oskudno još četrdeset godina, učio strane jezike i počeo da gubi razum u osamnaestoj godini života. Moj stric Lav, brat očev, učio je u voložinskoj talmudskoj školi, a 1892. pobegao je iz vojske i zaveo ćerku intendanta koji je služio u kraljevskom vojnom okrugu. Stric Lav poveo je tu ženu u Kaliforniju, u Los Anđeles, napustio je tamo i umro u javnoj kući, među Crncima i Malajcima. Američka policija poslala nam je posle njegove smrti nasledstvo iz Los Anđelesa – veliki sanduk, okovan smeđim železnim obručima. U tom sanduku bile su gimnastičke sprave, uvojci ženske kose, dedovski talit, bičevi sa zlatnim drškama, cvetni čaj u kutijama, ukrašenim lažnim biserima. Od čitave porodice ostali su još ludi stric Simon, koji je živeo u Odesi, moj otac i ja. Ali moj otac beše neverovatno poverljiv prema ljudima, on ih je prosto zasipao oduševljenjem prve ljubavi, no oni mu to nisu praštali, već su ga obmanjivali. Zbog toga je otac verovao da njegovim životom upravlja zla kob, neko neobjašnjivo biće, sasvim suprotno njegovom, koje ga svuda sledi u stopu. I eto, tako, ostadoh u majke jedini ja iz cele naše porodice. Kao i svi Jevreji, bio sam malen rastom i patio sam mnogo od glavobolje zbog učenja. Sve je to gledala Rahela, moja majka, koja nikad nije bila zaslepljena prosjačkom gordošću svoga muža i njegovom nerazumljivom verom u to da će naša stara porodica jedanput postati jača i silnija od svih drugih ljudi na zemlji. Ona nije očekivala za nas nikakav uspeh, ona nije htela novu uniformu i jedva mi je dopustila da poručim kod fotografa oveći portret. Pa ipak, i pored svega toga, dobio sam kapu sa grbom.

Dvadesetog septembra hiljadu devetsto pete godine bio je u gimnaziji izvešen spisak onih koji su primljeni u prvi razred. U tom spisku pominjalo se i moje ime. Sva naša rodbina odlazila je da vidi tu hartiju, pa je čak i Šojl, moj ujak, došao u gimnaziju. Ja sam voleo tog starog hvalisavca jer je na pijaci prodavao ribu. Njegove debele ruke bile su uvek vlažne, pune ribljih krljušti, i mirisale su na hladni prekrasni svet. Šojl se od običnih ljudi razlikovao naročito svojim lažnim istorijama koje je pričao o Poljskom ustanku 1861. godine. U davna vremena Šojl je bio krčmar u Skviru: on je video kako su vojnici Nikolaja I streljali grofa Godlevskog i druge poljske ustanike. A možda i nije video. Danas znam da je Šojl bio tek stara neznalica i naivni lažov, ali njegove priče nisam zaboravio, one su bile vrlo lepe. I taj glupi Šojl došao je u gimnaziju da pročita spisak sa mojim imenom, a uveče, ne plašeći se nikog, ne obazirući se na to što ga niko na svetu ne voli, plesao je i larmao na našoj skromnoj zabavi.

Otac je priredio zabavu od velike radosti i pozvao je svoje drugove, trgovce žitom, trgovačke posrednike i agente koji su u našem okrugu prodavali poljoprivredne mašine. Ti agenti prodavali su mašine svakom čoveku. Seljaci i mali posednici bojali su ih se, nisu umeli da ih se otresu, a da bar nešto ne kupe. Od svih Jevreja agenti su najveseliji i najiskusniji ljudi. Na našoj večeri pevali su hasidske pesme, koje su se sastojale svega od tri reći, ali oni su ih pevali vrlo dugo, sa mnoštvom smešnih intonacija. Dirljivu lepotu tih intonacija može da oseti samo onaj ko je imao prilike da vidi hasidsku Pashu ili ko je odlazio u bučne sinagoge na Voljinu. Osim agenata, došao je k nama i stari Liberman, koji me je poučavao u čitanju tore i u starojevrejskom jeziku. Kod nas su ga zvali msje (monsieur) Liberman.

Napio se besarabijskog vina više nego što mu je trebalo, tradicionalne svilene vrpce ispadoše mu iz crvenog prsluka, pa je izrekao, u moju čast, zdravicu na starojevrejskom jeziku. Starac je u tom govoru pozdravljao roditelje i rekao da sam ja na ispitu pobedio sve svoje neprijatelje, da sam pobedio sve ruske dečake debelih obraza i sinove naših ljutih bogataša. Tako je u davna vremena David, car judejski, pobedio Golijata i, slično tome kako sam ja likovao nad Golijatom, tako će naš nepokolebljivi narod, snagom svoga razuma, pobediti neprijatelje koji nas okružuju i koji su žedni naše krvi. Monsieur Liberman se rasplakao, rekavši to; sa suzama je popio još vina i uzviknuo: “Vivat!” Gosti su ga prihvatili u krug i počeli da igraju s njim starinski kadril, kao na svadbi u nekom jevrejskom mestu. Svi su na našoj zabavi bili veseli, čak se i moja majka podnapila iako inače nije volela votku niti je razumevala kako je uopšte moguće voleti je; sve Ruse smatrala je, zbog votke, ludacima i nije mogla da razume kako žene mogu da žive sa ruskim muževima.

Ali naši srećni dani naiđoše tek docnije. Oni dođoše za majku onda kada je počela da se navikava na sreću da mi sprema hleb sa buterom pre nego što odem u gimnaziju i kada je pošla po radnjama da kupi što mi je trebalo za školu: pribor za pisanje, kutiju za štednju, školsku torbu, nove knjige u omotu od kartona i sveske u bleštavim koricama. Niko na svetu ne oseća nove stvari jače od dece. Deca zadrhte od njihovog mirisa kao pseto kad nanjuši trag zeca; padaju u bezumlje koje docnije, kad postanemo svesni da smo odrasli, nazivamo oduševljenjem. I to čisto, detinjsko osećanje vlasti nad stvarima koje mirišu na nežnu vlagu i svežinu nečeg novog, obuzelo je majku.

Mi smo se mesec dana navikavali na pribor za pisanje, na jutarnji nezaboravni polumrak kada sam pio čaj na rubu velikog, slabo osvetljenog stola i spremao knjige u torbu; mesec dana navikavali smo se na sreću našeg života i tek posle četvrt godine setio sam se opet svojih golubova.

A sve sam bio spremio za njih, rublju i pedeset kopejaka i golubinjak koji mi je ujak Šojl načinio od sanduka. Golubinjak je bio obojen smeđom bojom. Imao je gnezda za dvanaest pari golubova, izrezbarene prečke na krovu i naročitu pregradu koju sam udesio kako bih lakše primamio tuđe golubove.

Sve je bilo gotovo. U nedelju, dvadesetog oktobra, spremio sam se u Ohotnicku, ali iznenadna nesreća presekla mi je put.

Istorija o kojoj pričam, tj. moj polazak u prvi razred gimnazije, događa se u jesen hiljadu devetsto pete godine. Car Nikolaj II dao je tada ustav ruskom narodu. Govornici u pohabanim odelima peli su se na stubove svetiljaka pred varoškom kućom i držali narodu govore. Na ulicama, noću, orila se pucnjava i moja majka nije dopustila da pođem u Ohotnicku. Ujutro, na dan dvadesetog oktobra, pustili su dečaci iz susedstva papirnatog zmaja pred policijskim komesarijatom, a čovek koji nam je donosio vodu, napustivši sav posao, išao je ulicama namazane kose i crvenih obraza. Zatim smo videli kako su deca pekara Kalistova dovukla na ulicu kozlića od kože i počela da izvode gimnastiku nasred ulice. Niko im nije smetao, čak ih je stražar Semernikov bodrio da prave više skokove. Semernikov je bio opasan dugim, svilenim pasom, a čizme su mu toga dana bile očišćene i tako svetle kao nijednog dana ranije. Stražar, tako neobično doteran, najviše je uplašio moju majku i zbog njega nije htela da me pusti, ali ja sam se iskrao na ulicu stranputicom i dotrčao u Ohotnicku koja se nalazila daleko iza stanice.

U Ohotnickoj, na svom stalnom mestu, sedeo je Ivan Nikodimič, trgovac golubovima. Osim golubova prodavao je još pitome zečeve i pauna. Paun, raširivši sjajni rep, sedeo je na prečki i na sve strane okretao svoju divnu, dostojanstvenu glavu. Njegova noga bila je vezana čvrstom uzicom čiji je kraj bio pričvršćen za pletenu stolicu Ivana Nikodimiča. Kupio sam u starca par šarenih golubova sa divnim kitnjastim repovima i par čupavih i stavio ih u torbu na grudima. Preostalo mi je još četrdeset kopejaka, ali starac za tu cenu nije hteo da mi proda goluba i golubicu naročite vrste. Voleo sam kod tih golubova kratke, tvrde, vesele kljunove. Četrdeset kopejaka bila im je prava cena, ali stari nije hteo da ih proda i okrenuo je od mene žuto lice izbrazdano neljudskim strastima ptičara. Na kraju krajeva, pošto je video da nema drugog kupca, Ivan Nikodimič viknuo je za mnom. Sve se svršilo kako sam želeo. Zlo se svršilo.

Oko dvanaest sati, ili nešto docnije, gradskim trgom je prošao čovek u visokim čizmama. Išao je polako, nabreklih nogu, a na ispijenom licu razgorele se žive oči.

  • Ivane Nikodimiču – rekao je prolazeći kraj ptičara – sklonite stvari, jerusalimsko plemstvo naše varoši dobiva ustav. Na Ribnoj smrtno ugostiše Babeljevog deda…

Rekao je to i mirno pošao kroz red kaveza, kao bosi zemljoradnik kroz brazde.

  • Besmislica – promrmljao je Ivan Nikodimič. – To je besmisleno – viknuo je glasnije i počeo da kupi pitome zečeve i pauna, a meni dodade željene golubove za četrdeset kopejaka. Sakrio sam i njih u nedra i gledao kako ljudi beže iz Ohotnicke ulice. Paun na leđima Ivana Nikodimiča bežao je poslednji. Sedeo je kao sunce na vlažnom jesenjem nebu, sedeo je kao što sedi jul na rascvetanoj obali reke, ražareni jul u visokoj, hladnoj travi.

Gledao sam za starim, za njegovom pletenom stolicom i dragim kavezima, umotanim u šarene krpe. Na trgu nikog više nije bilo a nedaleko se čula pucnjava. Tada sam potrčao do stanice, presekao skver, i odjednom, spotakavši se, uleteo u pustu, pobočnu ulicu sa ugaženom žutom zemljom.

Na kraju ulice, u svojoj stolici na točkovima, sedeo je sakati Makarenko; tako bez nogu vozio se u stolici po varoši i prodavao cigarete. Dečaci iz naše ulice kupovali su u njega cigarete, voleli su ga, i ja sam potrčao pravo do njega.

  • Makarenko – rekao sam bez daha od trčanja i pogladio njegova ramena – nisi li video mog dedu Šojla?

Ali bogalj ne odgovori. Njegovo grubo lice, napravljeno od crvene masti, od drveta, od železa, postade prozirno. U strašnom uzbuđenju vrpoljio se na stolici, a njegova žena Kaćuša, sa stražnjicom mekom kao vata, uskomešala se i pregledala stvari koje su ležale na zemlji.

  • Šta si pokupila? – pitao je čovek bez nogu i trgnuo se od žene čitavim svojim telom, kao da se unapred spremio na nepovoljni odgovor.
  • Četrnaest komada gamaša – rekla je Kaćuša, još uvek uskomešana – šest presvlaka, sad još prebrojavam kape…
  • Kape! – viknuo je Makarenko, bez daha, i takvim glasom kao da plače. – Vidim, Katarina, da je Bog odredio mene da trpim za sve ljude… Drugi nose čitave bale platna, drugi nose sve što je za njih, a mi uzimamo kape…

U tom času ulicom je protrčala neka žena sa užarenim, divnim licem. U jednoj ruci nosila je svežanj marama, u drugoj velik komad sukna. Srećnim, opijenim glasom dozivala je decu koja su trčala; svilena haljina i plava bluza priljubile su se uz njeno telo u pokretu i ona nije čula Makarenka koji ju je sledio u svojim kolicima. Čovek bez nogu sledio ju je, točkovi su škripali, okretao je žurno osovinu ali je nije mogao stići.

  • Madamočka – vikao je za njom da je sve odjekivalo – radi Boga, Madamočka, gde ste našli ove tkanine?

Ali žene sa tkaninom više nije bilo. Njoj u susret, iza ćoška, dojuriše kola. Seoski mladić stajao je u kolima.

  • Kuda su pobegli ljudi? – pitao je mladić, podigavši crvene uzde iznad kljusadi koja je nemirno kopkala nogama.
  • Svi su ljudi na Sabornom trgu – rekao je Makarenko molećivim glasom – tamo su svi ljudi; sve što možeš dočepati donesi k meni, sve ću da otkupim.

Ali mladić, čim je čuo za Saborni trg, nije gubio časa… Nagnuo se napred i udario pegavu kljusad. Konji, sa prljavim stražnjicama, poskočiše kao jagnjad i odjuriše. Žuta ulica opet je ostala žuta i pusta; tek tada upravi bogalj svoje ugašene oči prema meni.

  • Mene li je Bog izabrao? – rekao je kao bez života. – Jesam li ja sin Božji?

I Makarenko ispruži za mnom ruku punu pega od groznice.

  • Šta imaš u torbi? – zapitao me i oduzeo mi torbu koja je toplo počivala na mome srcu.

Debelom rukom bogalj otvori torbu i izvadi jednog šarenog goluba.

Raskrečenih nogu ptica je ležala na njegovom dlanu.

  • Golubi – reče Makarenko i pojuri na mene na škripavim točkovima. –

Golubi – ponovi kao daleki odjek i udari me po obrazu.

Udario me besno, stisnutom pesnicom i razmrskao goluba na mojoj slepoočnici. Kaćušina meka stražnjica okrenula se u mojim očima i ja padoh na zemlju u svom novom đačkom kaputiću.

  • Seme bi im trebalo zatrti – reče tada Kaćuša i okrenu se od kapa – mrzim njihovo seme i njihove smrdljive muškarce…

Još nešto je govorila o našem semenu, ali ja ništa više nisam čuo. Ležao sam na zemlji, a utroba razmrskane ptice klizila mi je niz slepoočnicu. Lepila se niz obraze, prskala me krvlju i zaslepljivala me. Nežna golubova utroba lepila se na čelu i ja sklopih i drugo, nezatvoreno oko da ne gledam svet koji se pružio preda mnom. Taj svet beše malen i grozan. Jedan kamičak ležao je pred mojim očima, kamen izbrazdan kao lice starice sa velikim zubalom, komad uzice valjao se nedaleko i šaka perja koje mi se učinilo kao da diše.

Malen i grozan beše moj svet. Zatvorio sam oči da ga ne vidim i stisnuo se uz zemlju koja je ležala poda mnom mirna i nema. Ova izgažena zemlja ni po čemu nije ličila na naš život ni na ono što smo očekivali u našem životu. Negde daleko jezdila je po njoj beda na brzim konjima. Šum kopita slabio je, nestajao, i tišina, bolna tišina, koja često snalazi decu u nesreći, izbrisala je odjednom granicu između mog zatreptalog tela i savršeno nepomične zemlje. Moja zemlja mirisala je vlažnim bezdanima, grobovima i cvećem. Osećao sam njezin miris i plakao bez ikakvog straha. Išao sam tuđom i nepoznatom ulicom, na kojoj su ležale bele kutije, išao sam ja, sa ukrasom od krvavog perja, sam posred puta, praznički čist i plakao sam tako gorko, puno i srećno kako nisam plakao nikad više kroz sav svoj život. Sjajne telegrafske žice zvonile su nad mojom glavom, preda mnom je trčao neki kudrov, a u pobočnoj ulici mladi seljak, podsukanih rukava, razbijao je okvire prozora na domu Haritona Efrusija. Razbijao ih je drvenim batom, zamahivao je čitavim telom i, zadihan, smešio se na sve strane dobrim smehom pijanstva, znoja i životne snage. Sva ulica odjekivala je od udara, puna iverja i treska drva koje je letelo na sve strane. Seljak je razbijao samo zbog toga da bi se razigrao, preznojio i vikao neobične reči na nepoznatom, neruskom jeziku.

Vikao je i pevao i razrogačio plave oči kad se na ulici pojavila povorka koja  je pošla od varoške kuće. Starci sa doteranim bradama nosili su na rukama sliku neočešljanog cara, crkvene zastave sa slikama svetitelja vijorile su se nad povorkom, a usplamtele starice gurale su se neprestano napred. Seljak sa podsukanim rukavima, primetivši povorku, sakrio je težak bat i potrčao za zastavama, a ja, dočekavši kraj povorke, pokupih se kući. Ona je bila prazna, naša kuća. Bela vrata stajahu širom otvorena, a trava pored golubinjaka beše sva izgažena. Jedini Kuzma, kućni sluga, sedeo je u hambaru uz Šojlov trup i oblačio je mrtvaca.

  • Vetar te nosi kao slamku – rekao je starac kad me primetio – pobegao si za celu večnost… Vidiš li šta je narod učinio sa našim dedom…

Kuzma je šmrknuo, okrenuo se i počeo da vadi iz džepova dedinih pantalona dve štuke. U mrtvoga deda svet je utaknuo dve štuke; jednu u otvor od pantalona a drugu u usta. Iako je ded bio već mrtav, jedna štuka je još živela i drhtala.

  • Ubili su deda, nikog više – rekao je Kuzma bacivši štuke mački – on je terao narod iz majke u majčinu, ispsovao ga na mrtvo, naš slavni… Trebalo bi da mu metneš na oči po pet kopejaka…

Bilo mi je tada deset godina i nisam znao zašto mrtvim ljudima trebaju kopejke.

  • Kuzma – govorio sam mu šapatom – spasi nas!

Privio sam se uz slugu, zagrlio njegova stara pognuta leđa sa jednim podignutim ramenom i opazio iza ovih milih leđa lice moga deda. Šojl je ležao na pilotini, prignječenih grudi, raščupane brade, u grubim cipelama navučenim na bose noge. Njegove raskrečene noge bile su prljave, smeđe, mrtve. Kuzma se vrzmao oko njih, zatim mu je čvrsto podvezao čeljusti i sve je razmišljao šta da učini sa lešom. Vrzmao se kao da kod kuće ima neku dragocenost i umirio se tek kada je očešljao bradu mrtvacu.

  • Sve ih je ispsovao – rekao je, smešeći se, i pogledao leš sa ljubavlju – da su mu Tatari stali na put, oterao bi Tatare, ali došli su Rusi, i još žene s njima, seljaci. Ne štede oni ljude, znam ja njih…

Sluga posu mrtvaca pilotinom, skide svoju stolarsku kecelju i uze me za ruku.

  • Ajd’mo k ocu – gunđao je, stišćući mi sve jače ruku. – Otac te traži od jutra, malo te ne umre…

I zajedno sa Kuzmom pođoh u dom poreskog inspektora gde se moji roditelji behu sakrili od pogroma.

 

Preveli sa ruskog Milivoje Jovanović i Gustav Krklec

BELEŠKA O PISCU

Isak Babelj (1894-1940), ruski pisac jevrejskog porekla rođen je u Odesi, koju opisuje u mnogim pričama. Upamtio je nasilje u rodnom gradu za vreme masovnog egzodusa Jevreja iz carske Rusije 1905. godine. Optužen za špijunažu, streljan je po Staljinovoj naredbi. Najvažnija dela: Priče iz Odese, Crvena konjica.

fenomeni.me

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *