Marina Cvetajeva – Jato Galebova

Iz zbirke Jato galebova

***

– Gde su labudovi? – Oni su odleteli.
– A vrane? – Ostale su vrane.
– Kuda će labudovi? Kuda i ždrali.
– Zašto su otišli? – Da krila olagane.

– A tata gde je? – Spavaj, spavaj, evo ga san,
San na stepskom konju samo što nije.
– Kuda će nas povesti? – Na labudov Don.
Moj labud beli, znaš, tamo ti je…
***

Plišava ko nebo dubina,
I srebrne ruke dve.
Časak vremena – četvrta godina:
Ti i ja – sred reke Moskve.

Barke su klizile, sirene jecale,
Brljavio je vojnik pjani.
Delije se drale i pevale
Na žalobni način znani.

Na boga Marsa pristalice
Ti si pritajeno stezala usne.
Ledenim očima panterice
Ti si gledala sred mase gnusne.

Beše tvoj lik, između onih mrkih,
Do sijanja, do bleska beo.
Neću zaboraviti – a ti si zaboravila
– Kako je jedan tebe gledao.
***

Iznad crkvice male – plavi oblaci,
Gavranova krici…
A prolazi – boje pepela i peska
– Revolucijska vojska.
Oh, ti boljarska, ti, tugo moja carska!

Nemaju lica oni, ni imena –
Pesme ne poju!
Zabludilo si se ti, zvono kremaljsko,
U tom olujnom zastava roju.
Moli se, Moskvo, utoni,
Moskvo, u sna spokoju!

***

Za otroka – za Sina – za tića,
Za mladoga Aleksija carevića
Pomoli se, Rusijo, verna!

Oči anđeoske mu umij,
Seti se kako je pao u trona
Golub uglički – Dimitrij.

Nežna si, Rusijo majko, ti!
Ah, zar u tebe sad manjka
Za njega krotke milosti?

Greh očev ne meći na potomka.
Ne zaboravi, Rusijo, težačka,
Aleksija – carskoselskog anđelka!

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *